Zdravlje

Katarakta oka – simptomi, uzrok, lečenje, operacija, oporavak i komplikacije

Oko je paran organ koji služi za prijem vidnih tj svetlosnih nadražaja iz okolnog prostora, koje potom preko vidnog živca prenosi u više, ili vidne centre u mozgu.

Prenesene vidne informacije se zatim u centralnom nervnom sistemu obrađuju, i ljudski mozak ih sklapa u celinu i registruje kao jasnu sliku i jasan doživljaj onoga što u našem okruženju opažamo, odnosno percipiramo.

Oči su smeštene u parnim koštanim očnim dupljama, a sastoje se od nekoliko bitnih anatomskih delova, od kojih svaki ima posebnu ulogu u složenom sistemu percepcije vidnih draži.

Anatomski delovi oka su:

1) očna jabučica (bulbus oculi) i njena tri omotača (opne):

– spoljna ili fibrozna opna – koju sačinjavaju rožnjača (cornea) i beonjača (sclera);
– srednja ili sudovna opna – koju čine dužica (iris), cilijarno telo (corpus ciliare) i sudovnjača (choroidea);
– unutrašnja opna – koja ima dva sloja spoljašnji pigmentni sloj (stratum pigmenti) i mnogo važniji dublji sloj koji se zove mrežnjača (retina);

2) sadržaj očne jabučice – predstavljaju providni delovi oka koji ispunjavaju šupljinu očne jabučice a to su:

– prednja komora očne jabučice (camera anterior bulbi)
– zadnja komora očne jabučice (camera posterior bulbi)
– očna vodica (humor aquosus) koja ispunjava obe prethodno pomenute komore
– sočivo (lens)
– staklasto telo (corpus vitreum)

3) pomoćni organi oka su:
– mišići pokretači očne jabučice (pravi i kosi mišići)
– fascijalni omotač očne jabučice (Tenonova čahura)
– mišićne fascije – fascijalni omotači očnih mišića
– orbitalna pregrada (septum orbitale) koja razdvaja koštane očne duplje
– obrve (veđe)
– očni kapci (palpebrae)
– vežnjača (konjuktiva)
– suzni aparat (apparatus lacrimalis) – koji se sastoji od suzne žlezde i odvodnih suznih organa i kanala

Sve pomenute anatomske strukture imaju veoma složene i posebne uloge u ostvarivanju normalnog funkcionisanja čula vida. Stoga poremećaj bilo koje od njih dovodi do patoloških promena bilo na samim očima, ili pak na nekim njegovim pobrojanim pomoćnim organima.

Šta je očno sočivo i koja je njegova normalna funkcija u oku?

Sočivo predstavlja prozračnu, odnosno potpuno providnu strukturu oka koja ima bikonveksan oblik, tj ima dve ispupčene strane – prednju i zadnju. Zadnja površina, tj strana sočiva, je više „ispupčena“ odnosno konveksnija je od prednje, a ivice sočiva su pomoću takozvanih Zinnovih niti spojene sa cilijarnim telom oka.

Elastičnost sočiva ili njegova sposobnost da se manje ili više ispupčava, i tako menja svoju prelomnu moć (sposobnost akomodacije, koja će biti naknadno objašnjena), najveća je u detinjstvu kada je sočivo praktično loptastog oblika, ima bogat sadržaj vode i veoma je mekano jer su mu vlakna „mlada“ i predominira korteks sočiva u odnosu na sočivno jedro.

Kako se sa godinama normalno iz sočiva gubi voda, preovladava povećanje jedarne mase ili takozvani proces skleroze jedra i sočivo oko 70. godine potpuno gubi svoju elastičnost.

Osnovna uloga sočiva je da prelama svetlosne zrake koji kroz njega prolaze, i da se na taj način stvara jasna ali obrnuta slika posmatranog predmeta na mrežnjači tj retini.

Ovakva sposobnost sočiva se zove akomodacija, i odvija se zahvaljujući pomenutim Zinnovim zonulama tj nitima kojima je sočivo povezano za cilijarno telo.

Naime, kada se cilijarno telo kontrahuje pomenuta vlakanca se olabave i sočivo se ispupči i time se njegova prelomna sposobnost pojačava. Obrnut proces se naravno dešava, kada se zonule Zinni zategnu i time se prelomna moć sočiva smanjuje.

Odnosi sočiva sa ostalim strukturama oka se mogu jednostavno opisati kao:

– strukture koje se nalaze ispred prednje površine sočiva – nazivaju se prednji segment očne jabučice i čine ga: rožnjača, prednja očna komora, dužica i cilijarno telo

– strukture koje se nalaze iza zadnje površine sočiva – nazivaju se zadnji segment očne jabučice, a on pre svega odgovara staklastom telu u koje sočivo „naleže“ svojom zadnjom stranom

Samo po sebi, sočivo je struktura koja nema ni krvnih sudova ni živaca, tako da su povrede i oboljenja sočiva bezbolne, ukoliko nisu praćene i povredama i bolestima okolnih struktura (ako se radi o izolovanim sočivnim povredama).

U anatomskom smislu sočivo se sastoji iz tri osnovna dela a to su:

– kapsula lentis ili sočivna čahura – koja ima ulogu zaštite sočiva od povreda, a u prvom redu od prodiranja očne vodice koja može dovesti do zamućenja sočiva i veoma ozbiljnih posledica

– epitel sočiva – nalazi se samo na prednjoj strani sočiva, a zatim se izdužuje idući ka periferiji (takozvanom ekvatoru sočiva) u tanka sočivna vlakna

– sočivna vlakna ili fibrae lentis – su veoma važne strukture, jer grade sočivnu masu koja se sastoji iz dva dela – iz sočivne kore (cortex lentis) koja predstavlja površinski elastični sloj i mekše je konzistencije (može se slobodno reći da nju u toku života grade „mlađa vlakna“) i sočivnog jedra (nucleus lentis) koga čine „ostarela“ sočivna vlakna koja su izgubila elastičnost usled gubitka vode.

Inače, po svom sastavu, sočivo je izgrađeno od preko 60% vode, 35% belančevina, a ostali sastojci su vitamini, lipidi, ugljeni hidrati i mikroelementi.

loading...

Jedro sočiva je tvrdo, manje elastično i žućkaste je boje, i već posle 45. godine starosti, a upravo zbog porasta jedarne mase sočiva u odnosu na elastičniji korteks, sočivo sve više počinje da gubi svoju prozirnost i sposobnost akomodacije. Taj proces gubitka vode i porasta mase jedra sočiva uporedo sa procesom starenja organizma, naziva se skleroza sočiva.

Zato je posle 45. godine starosti, normalna pojava takozvane prezbiopije ili u prevodu – staračke dalekovidosti, što znači da je za posmatranje predmeta u blizini i/ili čitanje neophodno nošenje odgovarajućih naočara za vid.

Patološki procesi i oboljenja sočiva

Kako je ranije u tekstu napomenuto, izolovana oboljenja, povrede i druga patološka stanja u samom sočivu nisu praćena bolovima niti krvarenjem, jer sočivo u svom sastavu ne sadrži ni nervne elemente ni krvne sudove.

Najčešća oboljenja koja ovu strukturu oka „pogađaju“ su:

– zamućenja sočiva – katarakta
– poremećaji položaja sočiva u oku – luksacije ili subluksacije sočiva
– aphakia (afakija) – stanje kod koga u oku potpuno nedostaje očno sočivo, bilo urođeno, bilo kao rezultat operativnog vađenja sočiva iz oka

Bitno je naglasiti da sočivo nikada, a pre svega zahvaljujući svom sastavu, ne može biti zahvaćeno ni zapaljenskim procesom, niti infekcijama niti tumorskim promenama (u sočivu nema ni benignih ni malignih tumora).

Šta je katarakta i koji su njeni simptomi i posledice?

Kada govorimo o katarakti, bitno je naglasiti i zapamtiti da se pod time podrazumeva apsolutno svako zamućenje sočiva, bez obzira na to šta je uzrok/uzroci njegovog nastanka.

Međutim, kada pacijentu govorimo o katarakti, u obzir uzimamo samo ona zamućenja sočiva koja u znatnoj meri smanjuju pacijentovu sposobnost vida tj narušavaju njegovu vidnu oštrinu.

Katarakte se mogu podeliti na više načina, i to – na fokalne i totalne; stacionarne i progresivne; na reverzibilne i ireverzibilne (mada se smatra da su zamućenja sočiva kod ljudi, najvećim delom ireverzibilna).

Prema uzroku nastanka, katarakta može biti nepoznatog uzroka (idiopatska katarakta) ili poznatog uzroka kada je u pitanju:

– urođena ili kongenitalna tj nasledna katarakta
– katarakta zbog poremećaja u toku embrionalnog razvoja struktura sočiva u trudnoći (embriopatska katarakta)
– staračka ili senilna katarakta – uzrokovana procesom zamućenja sočiva sa procesom starenja
– katarakta nastala zbog povrede sočiva
– katarakta zbog nekog očnog oboljenja ili sistemskog poremećaja

Urođene katarakte su po pravilu stacionarne, što znači da nastaju neposredno nakon rođenja ili u prvim mesecima života, i da obično dalje ne napreduju u odnosu na postojeći stepen oštećenja sočiva. Ovakve katarakte obično su genetski uslovljene tj nasleđene, ali se mogu javiti i kao posledica delovanja različitih spoljašnjih faktora na razvoj ploda u toku trudnoće, a u tom slučaju su pre svega u pitanju virusne infekcije (naročito je opasna infekcija rubela virusom u trudnoći), dejstvo bakterijskih toksina, lekova, jonizujućeg zračenja i hemijskih materija.

Ono što je važno kod ove vrste katarakte, jeste da se na osnovu mesta zamućenja sočiva, može odrediti i približno vreme kada je oštećenje sočiva nastalo, kao i koliki je njegov stepen. Najranije po pravilu nastaju ona zamućenja sočiva koja su lokalizovana u „najstarijim“ slojevima, dakle u centralnim sočivnim vlaknima ili u sočivnom jedru.

Sa druge strane, prema stepenu ili tačnije rečeno prema mestu zamućenja sočiva, urođene katarakte mogu se podeliti na tri osnovna tipa – perinuklearnu, nuklearnu i totalnu kataraktu.

1) perinuklearna katarakta – predstavlja zamućenje jednog sloja sočiva koji se nalazi, kako mu samo ime kaže, oko jedra očnog sočiva, dok su sočivne zone koje su smeštene dublje ili površnije od zamućenog dela, potpuno providne. Ova vrsta katarakte se kod dece najčešće klinički ispoljava kada pođu u školu (uzrast oko 6.-7. godine), kada počnu da čitaju i pišu i kada se uviđa da postoji nekakav problem

2) nuklearna katarakta – predstavlja zamućenje čitavog jedra očnog sočiva kod dece, a pošto se u ovom slučaju, zamućeni deo sočiva nalazi neposredno u predelu zenice, to je vid u velikoj meri oslabljen, u nekim slučajevima čak do skorog slepila

3) totalna katarakta – je kako samo ime kaže, potpuno zamućenje celog sočiva kod dece i predstavlja najtežu formu oboljenja, odnosno deca sa totalnom kataraktom se rađaju praktično potpuno slepa

Lečenje urođenih katarakti je hirurško, ali se kod dece nikada u toku operacije ne uklanja celo sočivo, i urođene katarakte se operišu samo ako je oštrina vida veoma smanjena i vid je opao skoro do slepila. Vreme operacije se određuje prevashodno prema stepenu zamućenja sočiva, a operativne zahvate po pravilu ne treba odlagati da se ne bi razvila slabovidost (ambliopija), koja predstavlja smanjenje oštrine vida, ili da ne dođe do potpune nesposobnost razvoja vidne oštrine na jednom ili oba oka. Ako je zamućenje sočiva jačeg stepena i zahvata veću površinu, ili se radi o totalnoj katarakti, operacija se izvodi obično kod dece u uzrastu između 6 i 12 meseci starosti.

Danas postoje i savremene operacije raznim vrstama lasera, koje su daleko komfornije i imaju manje posledice po razvoj vida deteta i kasniju funkciju mrežnjače i vidnih centara.

Bilo da se intervencija radi laserom ili standardnim hirurškim pristupom, bitno je nakon izvršenog zahvata staviti kontaktna sočiva ili naočare da bi se, kako je pomenuto razvila za vidni sistem jako bitna funkcija retine.

Progresivne katarakte predstavljaju drugi tip ovog oboljenja, koji karakteriše napredovanje promena na sočivu, odnosno zamućenje progredira sve do potpunog slepila, ukoliko se bolest na vreme ne prepozna i ne leči.

U progresivne katarakte se ubrajaju staračka (senilna) katarakta kao najčešća forma katarakte uopšte; traumatske katarakte (nastale usled povreda sočiva); dijabetična katarakta; tetanička katarakta i katarakta usled delovanja zračenja ili drugih spoljnih faktora.

Staračka katarakta

Najvažniji, i kako je već naglašeno najčešći oblik katarakte je staračka katarakta, za koju se smatra da počinje obično kod osoba posle 50. godine života i najčešće su promenama zahvaćena oba oka, ali ne istovremeno već sukcesivno – što znači da bolest najpre počne na jednom oku a onda posle nekoliko meseci ili ređe posle nekoliko godina, promene nastaju i na drugom oku.

Staračka katarakta kao najtežu posledicu ima potpuni gubitak vida tj slepilo, i smatra se da je upravo ona najčešći uzrok slepila kod ljudi koje se može izlečiti, odnosno sprečiti ako se promene na sočivu otkriju na vreme.

Senilna katarakta ime dve osnovne forme, koje zavise od toga u kojim se delovima sočiva najpre javljaju zamućenja, pa se tako deli na:

1) kortikalnu staračku kataraktu – prva zamućenja nastaju u korteksu sočiva, a ova forma katarakte u svojoj progresiji prolazi kroz četiri bitne faze:

– prva faza – početna katarakta (cataracta incipiens) – zamućenja sočiva koja su u korteksu su bliža periferiji sočiva (tj ekvatoru), a sam pacijent ima smanjenu oštrinu vida ili kako sam najčešće opisuje svoje stanje „vidi kao kroz maglu“

– druga faza – katarakta u stadijumu bubrenja (cataracta intumescens) – zamućenje sočiva dalje napreduje i postaje sve izraženije, a posledica je nabubrelih i neprovidnih sočivnih vlakana, između kojih se u pukotinastim međuprostorima nakuplja tečnost tj voda. Karakteristika ove faze kortikalne katarakte, je sedefasti odsjaj u predelu zenice (koja je inače normalno crne boje), a oštrina vida je veoma smanjena i to u tolikoj meri da pacijent ili samo uspeva da nazire pokrete ruke ispred očiju, ili da samo ima osećaj postojanja svetlosti (još uvek uspeva da razlikuje dan i noć)

– treća faza – zrela katarakta (cataracta matura) – u ovoj formi kortikalne katarakte su zamućenjem zahvaćeni svi delovi sočiva tj njegovog korteksa do kapsule ili spoljnog omotača sočiva, a glavna klinička manifestacija kod ove faze katarakte je jako smanjena vidna sposobnost. Kod zrele katarakte pacijent više ne uspeva da raspoznaje pokrete u prostoru, već samo ima sposobnost da razlikuje svetlost od tame (postoji samo osećaj svetlosti i tačna projekcija izvora svetlosti). U ovom stadijumu oboljenja, boja zenice je siva, pa se zato ovaj oblik katarakte još naziva i „siva staračka mrena“

– četvrta faza – prezrela katarakta (cataracta hypermatura) – kod ove faze dolazi do takozvanih regresivnih promena u sočivu tj do njegovog raspadanja i pretvaranja celog korteksa sočiva u „mlečnu“ razvodnjenu masu, pa je zenica potpuno mlečno bele boje. U ovakvoj situaciji je bitno da se urgentno reaguje, i da se sočivo obavezno hirurški ili laserski izvadi, jer u suprotnom kroz razmekšali korteks i kapsulu sočiva, mogu da prođu različite štetne materije, raspadni produkti i toksini, pa da dođe do potpunog uništenja čitavog oka. U stadijumu prezrele katarakte, pacijenti mogu u početku imati osećaj svetlosti, bez mogućnosti da odrede njen izvor (tj odakle svetlost dolazi), a kasnije ne vide apsolutno ništa, odnosno postaju potpuno slepi

2) nuklearna staračka katarakta – prva zamućenja kod ove forme senilne katarakte nastaju u jedru sočiva tj u njegovim centralnim delovima. Vidna oštrina je kod nuklearne katarakte već od samog početka bolesti dosta smanjena, a naročito pri vidu na daljinu, što se objašnjava time da se u ovom obliku katarakte zamućenje nalazi tačno u predelu zenice. Karakteristika ovog oblika katarakte, je to da se pacijenti žale da jako slabo vide pri jakom veštačkom osvetljenju ili na dnevnoj svetlosti (jer se tada zenica normalno sužava), a da bolje vide u sumrak ili kada je osvetljenje slabije, jer se tada normalno zenica proširuje

Lečenje katarakte i cena operacije

Terapija katarakte kako je već ranije napomenuto, može biti izvršena putem klasičnog operativnog zahvata ili laserskim putem.

Pre pojave lasera klasičan hirurški pristup lečenju katarakte kod odraslih bio je jedina opcija i izvođen je u dva oblika, zavisno od indikacija – kao intrakapsularna i ekstrakapsularna hirurška ekstrakcija katarakte.

U današnjoj savremenoj terapiji katarakte, primat je preuzela manje invazivna i komfornija metoda takozvanim YAG-laserom, koja se radi kako u državnim tako i u privatnim klinikama u svetu i kod nas.

Novim pravilnikom o obaveznom zdravstvenom osiguranju, uvedeno je i da terapija YAG-laserom bude besplatna za sve one pacijente koji imaju validno zdravstveno osiguranje.

Međutim, ukoliko se radi o privatnim klinikama, intervencija se i dalje naplaćuje, a cena operacije katarakte laserom iznosi oko 1300-1700 evra, zavisno od izabrane privatne ustanove, kao i od toga da li se intervencija radi na jednom ili oba oka.

Ono što je veoma važno naglasiti, bez namere da zalazimo u samu proceduru laserske intervencije, jeste da tretman uklanjanja katarakte YAG-laserom na jednom oku traje oko 10-15 minuta, da je potpuno bezbolan (pacijenti obično navode samo neprijatan osećaj peckanja ili „bockanja“ u oku tokom intervencije) i radi se u lokalnoj anesteziji (kapima koje se stavljaju u oko da bi se proširila zenica), a da se najčešće u istom aktu ugrađuje i veštačko sočivo na mesto laserski ukolnjenog zamućenog sočiva.

Komplikacija nakon laserskog uklanjanja katarakte praktično nema, a ukoliko se ipak
jave, najčešće su u pitanju neka bezazlena i prolazna stanja kao što je – kratkotrajno povećanje očnog pritiska, suvo oko, manje infekcije i/ili zapaljenske reakcije na strukturama oka, sitne povrede i otok rožnjače, dok se ozbiljnije komplikacije pod uslovom da je operacija adekvatno i stručno urađena skoro nikada ne javljaju.

Pacijent je spreman da odmah nakon obavljene intervencije ide kući, bez potrebe ležanja u postelji odnosno ostajanja u bolnici, a jedina obaveza koju ima je da mesec dana nakon operacije adekvatno održava higijenu oka (ispiranje fiziološkim rastvorom i bornom kiselinom) i da koristi propisane kapi i masti za sprečavanje infekcije, sprečavanje nastanka problema suvog oka, i uopšte za osiguravanje dobrog postoperativnog oporavka.

Naravno, uz sve navedeno, nakon laserske operacije su neophodne i redovne kontrole kod oftalmologa koji je intervenciju i radio, u prvom redu zbog stručnog praćenja uspešnosti operacije, a sa druge strane i zbog mogućnosti ponovne pojave takozvane sekundarne katarakte (obično nakon par godina od intervencije) na operisanom oku, koja se uklanja takođe laserskim putem.

Sponzorisano:

loading...
Loading...