Lifestyle

Samoća, usamljenost – kako prepoznati da ste usamljeni i pobediti problem?

Da li su samoća i usamljenost različiti pojmovi?

Iako se veoma često smatra, da su samoća i usamljenost sinonimi, sa naučnog i psihološkog aspekta to nikako nije tačno. Veruje se da je samoća, emocija koja predstavlja po pravilu „stvar izbora“, dok je usamljenost negativna reakcija na samoću. Oba navedena poremećaja se uz sindrom stresa, smatraju najčešćim bolestima savremenog doba, odnosno bolestima 21. veka.

Naime, po definiciji, samoća predstavlja jedan oblik emotivnog stanja koji može da bude, i u najvećem broju slučajeva i jeste stvar izbora i želje, i koji se ne mora posmatrati u negativnom kontekstu – naprotiv, samoća je stanje u kome neke osobe nalaze „duševni mir“, druge pak ispoljavaju svoju kreativnost, a neke samoću koriste za odmor i obnavljanje istrošene energije.

Sa druge strane, osećaj usamljenosti predstavlja po psihološkoj definiciji, bilo normalan ili pak prenaglašen strah od samoće, intenzivan osećaj tuge i nezadovoljstva zbog samoće i uvek se ispoljava kao negativno osećanje, koje nije stvar izbora već je na neki način osobi „nametnuto“.

Osećaj usamljenosti, nikada nije stvar ličnog izbora i nikada nema konstruktivne i pozitivne efekte u bilo kom životnom aspektu.

Vrste usamljenosti

Osećanje usamljenosti, po svom toku može da bude akutno ili kratkotrajno (i da traje nekoliko sati, dana, nedelja), ili da traje duže i da ako se na vreme ne prepozna „poprimi“ hroničan tok (kada negativan osećaj traje duže od godinu dana), i da dovede do ozbiljnih psihičkih i psiho-somatskih poremećaja i oboljenja.

Smatra se da postoje dve osnovne vrste usamljenosti, a to su:

– Socijalna usamljenost – osećanje koje nastaje, kada je neka osoba izolovana i sprečena (željeno ili pak neželjeno) da bude u kontaktu sa većim brojem ljudi; osoba koja je socijalno usamljena je izolovana i nema bliskih prijatelja niti poznanika

– Emocionalna usamljenost – predstavlja stanje u kome je osoba okružena velikim brojem ljudi, sa kojima uspešno interreaguje i komunicira, ali ni sa kim nema dovoljno razvijen i izgrađen odnos bliskosti, odnosno i pored velikog broja ljudi sa kojima je u kontaktu, ona se i dalje oseća usamljeno, prazno i neispunjeno

Posebni oblici usamljenosti su i situaciona i sezonska (ili pak dnevna i praznična) usamljenost:

– kod situacione usamljenosti, pomenuti negativan osećaj nastaje kao rezultat nekog intenzivnog stresnog događaja (gubitka bliske osobe, razvoda braka, raskida emotivne veze), kada se osoba na jedan duži ili kraći vremenski period, može osećati kao da je „potpuno sama na svetu“. U ovom tipu poremećaja, veoma često se javlja i intenzivan osećaj somatskog tj organskog bola, tačnije osoba koja je usamljena „oseća“ i telesni bol zbog jakog stresnog događaja;

– sezonska usamljenost predstavlja variranje osećaja usamljenosti u intenzitetu tj jačini u toku određenog godišnjeg doba (usamljenost je najizraženija u zimskim i jesenjih meseci), u nekom periodu tokom dana ili pak za vreme praznika, godišnjih odmora ili porodičnih okupljanja

Smatra se da svaki osećaj usamljenosti ima pet osnovnih dimenzija:

– psihološku dimenziju – koja predstavlja subjektivni osećaj neke osobe da je „strana“ sama sebi tj da je otuđena od sopstvenog Ega;

loading...

– socijalnu dimenziju – doživljaj neke osobe da je izolovana i odbačena od strane nekog drugog pojedinca ili pak grupe ljudi (bilo bliskih prijatelja ili porodice, bilo od strane osoba iz poslovnog ili nekog drugog miljea);

– interpersonalnu dimenziju – doživljaj nemogućnosti uspostavljanja komunikacije sa drugim osobama, i intenzivan osećaj otuđenosti od drugih ljudi;

– kulturološku dimenziju – kada usamljenost nastaje kao rezultat nesposobnosti uklapanja neke osobe u odgovarajuće kulturne stereotipe, pa se sopstveno odstupanje od društveno očekivanog  i „ukalupljenog“ ponašanja pogrešno shvata kao „neprihvatljivo“;

– peta dimenzija usamljenosti, po nekim autorima predstavlja nastajanje ovog negativnog osećaja, zbog otuđenosti neke osobe od prirode, religije i verskih ubeđenja

Kako neka osoba može prepoznati da je usamljena?

Smatra se da se osećaj usamljenosti, u podjednakom procentu javlja i kod mlađih osoba (naročito često kod adolescenata) i kod starijih ljudi, i da bitno remeti njihov kvalitet života, naročito ako se problem ne prepozna i ne reši na vreme.

Osoba koja je usamljena – oseća prazninu; tugu; „duševnu bol“; pojačan osećaj straha (koji može biti racionalan ili iracionalan); odbačenost od okoline; zapostavljenost i izolovanost od drugih ljudi.

Usamljene osobe, za sebe veoma često smatraju da su manje atraktivne i neprivlačne; umanjuju sopstvene vrednosti i uspehe; ne vide neke dugoročne ciljeve i perspektivu za svoju sopstvenu budućnost i napredak; većina usamljenih osoba nema želju za „izlascima“ i za  ostvarivanjem novih poznanstava (bilo emotivnih veza, bilo ostvarivanja prijateljskih odnosa), već se najčešće povlače sve dublje u svoj sopstveni „svet“, čime samo dodatno produbljuju postojeći problem; vremenom, većina ovih osećaja se može intenzivirati ili pak preći u neke destruktivnije oblike emocionalnih reakcija, kakvi su – pojava osećaja besa, razdražljivosti i ljutnje; osećaj potpune beznadežnosti i želja da se „pobegne od samog sebe“; osećaj bespomoćnosti i izrazite emocionalne ranjivosti.

Sva ova negativna i po pravilu prenaglašena osećanja, kod osobe koja je usamljena dovode do dodatnih i težih poremećaja – „povlačenja u sebe“; samosažaljenja; gubitka samopouzdanja; ali i do pojave ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja kakvi su anksioznost, napadi panike i na kraju i nastanak težih oblika depresije.

Kako je čovek po prirodi društveno biće, osećaj usamljenosti je „potenciran“ u savremenom društvu, u kome su „na ceni“ individualizam, nezavisnost, poslovni uspesi i svođenje na minimum ostvarivanja raznih vrsta emotivnih kontakata i veza. Upravo iz tog razloga, usamljena može da bude i ona osoba koja je okružena velikim brojem ljudi, ali sa kojima nema nikakav osećaj bliskosti niti razvijene kvalitetne interpersonalne tj međuljudske interakcije.

Do kojih zdravstvenih poremećaja može dovesti osećaj usamljenosti?

Kako je u prethodnom tekstu već napomenuto, ukoliko se ovaj ozbiljan emotivni poremećaj ne prepozna i ne leči na vreme, postojeći problemi se mogu produbiti, te posledično mogu nastati:

1) Anksioznost (patološli strah) – koji nastaje kada, ili ne postoji realna tj objektivna opasnost po neku osobu ili kada reakcija straha nije srazmerna doživljaju opasnosti (preterana reakcija straha), i koji je u međunarodnoj klasifikaciji psihijatrijskih poremećaja (MKB-10), smešten u grupu neuroza povezanih sa stresom (F40-F48);

2) Napadi panike (panični poremećaji) – koji prema psihijatrijskoj podeli spadaju u grupu anksioznih poremećaja (sa psihijatrijskom dijagnozom F41), a koji se klinički ispoljavaju iznenadnim i intenzivnim doživljajem osećaja straha, a koji je najčešće praćen i pojavom telesnih tj somatskih simptoma i znakova – ubrzanim radom srca (tahikardijom); naglim skokom arterijskog krvnog pritiska; površnim i ubrzanim disanjem sa strahom od ugušenja; hladnim preznojavanjem i često kratkotrajnim i prolaznim poremećajima stanja svesti;

3) Depresija – se u psihijatriji definiše kao poremećaj raspoloženja, i spada u grupu bipolarnih afektivnih poremećaja, a može se klinički manifestovati ili lakšim ili pak težim stepenima poremećaja različitih kognitivnih funkcija; tako se najčešća klinička slika depresivnog bolesnika ispoljava sledećim dobro poznatim manifestacijama – „padom“ energije i osećajem stalnog umora i bezvoljnosti; postojanjem veoma intenzivnog osećanja bespomoćnosti, beznadežnosti, izrazite ali bezrazložne tuge i gubitka interesovanja za okolinu i stvari koje su do tada bile izvor nekog vida zadovoljstva i sreće; kod osoba koje boluju od depresije, je karakteristično izmenjen i sam fizički izgled pacijenta, a koji je zapušten; „nema volju“ da održava ni osnovnu ličnu higijenu; izgleda mnogo starije nego što u stvari po godinama jeste; ima uvek „bolan“ i grčevito zamišljen ili pak „plačljiv“ izgled lica; držanje tela je pogureno, a sve motorne aktivnosti su izrazito usporene; kod depresije su pored emocija (tj sniženog raspoloženja), uvek i bez izuzetka poremećeni i nagoni, volja i kognitivne funkcije (pre svega proces mišljenja);

4) Poremećaj nekih važnih telesnih funkcija i nastanak psiho-somatskih oboljenja – novija istraživanja su dokazala da usamljenost kao i stres, može da izazove brojne somatske (telesne) bolesti, odnosno da ima efekat na – povećano lučenje hormona stresa (adrenalina i kortizola); da značajno utiče na povećano obolevanje krvnih sudova; da uzrokuje posledično slabiju prokrvljenost srca i mozga; da dovodi do povećanja arterijskog krvnog pritiska i da uzrokuje značajan pad odbrambene sposobnosti organizma (slabi imuni sistem), te da tako stvara povećanu sklonost ka nastanku različitih infekcija

Kako „pobediti“ problem usamljenosti?

Kao i kod velikog broja drugih formi, kako psiholoških tako i psihijatrijskih poremećaja, veoma se često dešava da sama osoba ili ne prepoznaje ili ne prihvata da ima problem koji zahteva lečenje.

U slučaju usamljenosti, ukoliko osoba shvati i prihvati da poremećaj odnosno problem postoji, „zamka“ koja se vrlo često događa, jeste ubeđenje takve osobe, da će vremenom poremećaj da se umanji i da prođe sam od sebe.

Naravno, takva hipoteza nikako nije tačna, pa u rešavanju problema usamljenosti, postoje dva osnovna pristupa:

Samopomoć (pozitivno razmišljanje; izlazak iz izolacije; preuzimanje kontrole nad sopstvenim životom; i ostvarivanje novih ili obnavljanje starih poznanstava i prijateljskih veza)  – koja podrazumeva postepenu ali potpunu promenu načina života i razmišljanja, pa se u tom smislu mogu preduzeti neki od sledećih „koraka“ – bavljenje nekom fizičkom aktivnošću (brzo hodanje, trčanje, vožnja bicikla); bavljenje kreativnim radom koji će dovesti do „skretanja misli“ i opuštanja (slikanje, pravljenje nakita, dekupaž); sklapanje novih poznanstava; kontaktiranje sa „starim“ prijateljima, u kojima se može veoma često pronaći dobar slušalac za postojeće probleme, ili pak sjajan savetnik za neke nedoumice i životne dileme koje predstavljaju „kamen spoticanja“; umesto usamljenosti, uvek je bolje izabrati odlazak u kratku šetnju, porazgovarati sa poznanikom ili komšijom, ili pak pomoći nekom slučajnom prolazniku u nevolji, i time shvatiti svoj sopstveni značaj i  vrednost, povratiti samopouzdanje i samopoštovanje ali i uspostaviti davno izgubljeno poverenje prema drugim ljudima.

Upotreba interneta i društvenih mreža, kao savremenog načina komunikacije, kod problema usamljenosti, može često da predstavlja „mač sa dve oštrice“ jer sa jedne strane, internet može da uzrokuje nastanak i produbljivanje osećaja usamljenosti (kada osoba shvati, da u stvari nema ni jednog „realnog“ već samo virtuelne prijatelje, sa kojima ne može ostvariti iskren i blizak odnos), ili pak sa druge strane, sklapanje virtuelnih poznanstava (a u slučaju već pomenutog odsustva „realnih“ prijatelja i stvarnih socijalnih kontakata), može biti od pomoći i predstavljati prvi korak ka „izlaženju“ iz problema izolovanosti i usamljenosti, jer se virtuelnim prijateljima mogu izneti neke sumnje, patnje, tegobe i problemi (naravno, uz poseban oprez i obavezno bez iznošenja ličnih podataka ili drugih karakteristika koje neko „sa druge strane računara“ može da zloupotrebi).

Psihoterapija –  ovaj pristup se u lečenju usamljenosti, najčešće primenjuje onda, kada osoba nije u stanju da se sa problemom izbori samostalno (iako je njegovo postojanje prihvatila i razumela), ili pak u situacijama postojanja problema hronične usamljenosti, koja ukoliko se ne prepozna i ne tretira na vreme, može dovesti do nastanka depresivnog poremećaja.

Psihoterapija podrazumeva terapiju razgovorom, ali u ovom slučaju sa stručnim licem (psihologom, psihijatrom), kada se problem detaljno razlaže i analizira, traži se njegov osnovni uzrok/uzroci, pa se prema tome savetuje promena životnih stavova, načina razmišljanja i delovanja, a kroz različite vežbe se postepeno izgrađuje kvalitetan socijalni kontakt.

Sponzorisano:

loading...
Loading...

Ostali čitaju i ovo: