Nega i lepota Zdravlje

Urasla dlaka, pilonidalni sinus – operacija, oporavak i lečenje

Dlaka predstavlja jedan od kožnih adneksa (u prevodu, dodataka koži, kakvi su i nokti i kosa), i predstavlja strukturu koja je izgrađena od keratina i koja nastaje u folikulu tj u korenu dlake.

Folikul sa pripadajućom dlakom i odgovarajućom lojnom ili sebacealnom žlezdom, čini jednu pilosebacealnu jedinicu, koja je značajna za razumevanje kako normalne anatomije i rasta dlake, tako i za upoznavanje patoloških procesa i stanja koji ovu strukturu mogu da „zahvate“.

Prve dlake se kod ljudi, stvaraju već u embrionalnom periodu (oko 9. nedelje trudnoće), a tokom života, dlake se nalaze na čitavoj koži a nema ih samo u predelu dlanova i tabana, u predelu između prstiju kao i u odgovarajućim predelima muških i ženskih polnih organa.

Folikul i stablo dlake

Normalan folikul dlake, je struktura koja se u koži nalazi u njenom dubljem sloju, derma i hipoderma, a njegova osnovna uloga jeste stvaranje dlake.

Folikul dlake, se sastoji iz nekoliko delova:

-donji i najdublji deo folikula se naziva bulbus i predstavlja proširenje koje ima loptast oblik i u kome će se od nediferenciranih ćelija stvoriti struktura dlake (zato se bulbarni deo folikula i naziva „pravi koren dlake“ ili koren dlake u užem smislu te reči);

-središni deo folikula se pruža od bulbusa do ušća kanala lojne žlezde u unutrašnjost folikula, i u ovom središnjem delu dlaka orožava;

-istmus ili suženje je deo folikula dlake koji se nalazi u nivou same lojne tj sebacealne žlezde (koja je smeštena uz samu dlaku u gornjoj trećini folikula)

-infundibularni deo folikula koji se otvara na samoj površini kože i iz koga na površinu izlazi formirana dlaka.

Proces formiranja dlake unutar folikula, je veoma složen i on prolazi kroz tri osnovne faze a to su – faza aktivnog rasta dlake (stručno nazvana anagen); faza prestanka rasta dlake ili prelazna faza (koja traje oko 10 dana i naziva se katagen) i poslednja faza koja se zove telogen, a koju karakteriše faza mirovanja izrasle dlake (koja traje oko 100 dana), potpuno orožavanje folikularnog bulbusa i na kraju ispadanje stare i početak stvaranja nove dlake.

Tako se slobodno može reći, da je proces rasta svake pojedinačne dlake jedan cikličan proces, i da je rezultat svih ovih pomenutih faza, normalna zamena stare i „istrošene“ dlake, i sukcesivno obezbeđivanje nove i strukturno kvalitetnije dlake.

Ako za primer uzmemo kosu, kao „najkosmatiji“ deo tela, prosečan broj dlaka koji se „zameni“ novim na dnevnom nivou, kreće se od 50-100 dlaka, što je individualno, jer je trajanje faza rasta dlake kod svake osobe različite dužine.

Svaka dlaka se sastoji iz korena i stabla dlake, a prema vrsti postoje tri tipa dlake – lanugo ili fetalne dlačice; velus dlake koje pokrivaju veći deo kože i koje su tanke i nežne strukture i terminalne dlake koje su grube i pigmentovane, i nazivaju se androgen zavisnim dlakama (jer se u pubertetu pod dejstvom polnih hormona definitivno razvijaju iz velus dlaka).

Terminalne dlake na rođenju postoje samo u predelu glave, odnosno preciznije rečeno, kod beba terminalne dlake čine kosu, obrve i trepavice.

Fiziološka uloga dlake je pre svega zaštitna – normalno dlaka štiti kožu od fizičkih i mehaničkih povreda i klimatskih promena (temperaturnih varijacija); pored toga dlaka predstavlja i senzorni organ kože, jer folikul sadrži svoj mišić (takozvani arrector pili tj mišić podizač dlake), nervne strukture i krvne sudove; dlaka ima i značajnu i nezaobilaznu estetsku funkciju (kosa, obrve, trepavice).

Uzroci urastanja dlake

Urastanje dlake predstavlja u suštini, njen nepravilan rast, i najčešće se radi o „kovrdžanju“ stabla dlake, odnosno o njenom motanju u strukturu koja nalikuje na klupko, a formira se ispod površinodg sloja kože.

loading...

Dlaka može da urasta, zbog nepravilnog embrionalnog razvoja u toku fetalnog života, odnosno, urastanje dlake može da bude nasledno ili genetski determinisano. Takvo, nasledno urastanje dlake, se posebno odnosi na one osobe koje imaju veoma gustu, „oštru i jaku“, izrazito pigmentovanu dlaku po telu.

Ipak, najčešći uzrok urastanja dlake, je njeno nepravilno i suviše često uklanjanje pre svega mehaničkim putem, odnosno brijanjem ili depilacijom, iz estetskih i kozmetičkih razloga.

Veoma često izbrijavanje dlake, naročito ukoliko je ona kratka i čvrsta, i nalazi se u rizičnim i osetljivim zonama (kakve su bikini zona, pazušna jama, lice), neminovno dovodi do njenog presecanja, razlistavanja i „vraćanja u dubinu“ tj potkožnog rastenja, umesto normalnog izbijanja dlake na površinu kože nakon brijanja.

Takođe, depilacija, kao proces čupanja dlake iz korena, predstavlja veoma veliki rizik za nastajanje urasle dlake, jer se vrlo često dlaka ne iščupa u potpunosti, pa njen zaostali deo u bulbusu folikula dlake, stvara pomenutu „uvijenu“ strukturu i za organizam predstavlja svojevrsno strano telo, na koje on na različite načine reaguje.

Koje su manifestacije urasle dlake?

Urasla dlaka u početnom stadijumu, može da bude potpuno asimptomatska, odnosno da ne daje nikakve kliničke simptome i znake, i da ne stvara probleme.

Međutim, u kasnijem toku, urasla dlaka može da bude značajan estetski problem, naročito ako se nalazi na licu ili na drugom vidljivom delu tela, bilo zbog promene boje kože i jače pigmentovanosti regije sa uraslom dlakom, ili pak zbog stvaranja ožiljnog tkiva na mestu gde je dlaka urasla.

Problemi sa uraslom dlakom, nastaju onda kada je organizam, a kako je već ranije i napomenuto, prepozna kao strano telo i na nju reaguje zapaljenjem i stvaranjem takozvanog „granuloma oko stranog tela“.

Kada dođe do zapaljenskog procesa, razvijaju se opšte poznati lokalni znaci i simptomi zapaljenja, a to su – bol, crvenilo, lokalna osetljivost, otečenost okolne kože i nelagodnost i svrab.

Urasla dlaka se prepoznaje kao manje ili veće izbočenje na površini kože (obično na preponama, na licu kod muškaraca, na nogama kod žena, u pazušnim predelima i/ili drugim osetljivim regijama), koje na svom vrhu ima crnu tačku, a koja predstavlja samu dlaku koja nije izašla na površinu kože, već je ostala „zarobljena“ u dubljem sloju.

Glavni rizik po zdravlje organizma u celini, kod urasle dlake predstavlja njeno inficiranje, bakterijskim mikroorganizmima koji se nalaze na i u organizmu kao deo normalne flore, ili pak piogenim streptokokom i stafilokokom. Takva, inficirna urasla dlaka, ispoljava se mnogo drastičnijim simptomima (opšti simptomi zapaljenja, povišena temperatura), i može zahtevati i antibiotsko lečenje, ali i hirurški tretman.

Šta treba raditi kada se urasla dlaka inficira?

Inficirana dlaka ima veoma karakterističan izgled, a zbog kolekcije gnoja koja se u njoj stvara, odnosno zbog nastanka na koži, zatvorene i lokalizovane gnojne kolekcije ili takozvanog – apscesa. Pojava apscesa, je praćena osećajem jačeg bola na mestu urasle dlake, osećajem „pulsiranja“ promene, i vidljivošću žućkaste boje gnoja oko centralno postavljene urasle dlake.

Savet koji je neophodno dati u slučaju nastale lokalne infekcije, jeste da se urasla i inficirana dlaka, nikada i nikako ne „buši“ iglama ili gnojni sadržaj „cedi“ na svoju ruku, već da se obavezno potraži lekarska pomoć, a zbog mogućeg i čestog formiranja teških i opasnih komplikacija, od kojih je najčešća pojava pilonidalne ciste ili pilonidalnog sinusa (kanala).

U onim slučajevima kada inficirana urasla dlaka nije praćena težim lokalnim simptomima, i kada nema pomenutih opštih tegoba, može se pokušati sa tretmanom zagrejanim medicinskim alkoholom, a koji se sprovodi na sledeći način – kada je apsces dovoljno „sazreo“ tj kada se nalazi pred prskanjem (a što se obično prepoznaje prema jako izraženoj izbočenosti njegovog centralnog dela), mala količina medicinskog alkohola se kratko zagraje na blagoj vatri, a onda se dok je alkohol još topao, u njega umoči sterilna gaza ili komad vate, i stavi se na gnojnu „bubuljicu“.

Takav tretman medicinskim alkoholom, se ponavlja nekoliko puta u toku dana, a osnovni cilj mu je kako dezinfekcija, tako i razmekšanje površnog sloja kože i samostalno „prskanje“ apscesa i izlivanje gnojavo-sukrvičavog sadržaja na površinu.

Ipak, i nakon ovog tretmana, dlaka najčešće i dalje ostaje unutar folikula, odnosno ona sama ne izbija na površinu kože, pa se savetuje da se i nakon ovakvog tretmana, potraži ili pomoć izabranog lekara ili odgovarajućeg specijaliste dermatologa, ukoliko se promena ne „umiri“, jer se vrlo lako gnojna kolekcija može ponovo formirati oko zaostale dlake.

Šta je granulom oko stranog tela?

Kada se oko urasle dlake stvori granulomska formacija, koja je izgrađena od makrofaga, džinovskih ćelija, zapaljenskih elemenata i fibroznog tj vezivnog tkiva, takva struktura se naziva kako je već navedeno – granulom tipa oko stranog tela.

Naime, urasla dlaka koju organizam više ne prepoznaje kao „svoju“ formaciju, biva okružena ćelijama fagocitnog odbrambenog sistema, a koje se nazivaju makrofagi, i koji pomenutu uraslu dlaku „progutaju“ i u svojoj unutrašnjosti je zatim razlažu, delovanjem odgovarajućih enzimskih supstanci.

Sa druge strane, ukoliko makrofagi ne uspeju da fagocituju (progutaju) strano telo (tj u ovom slučaju uraslu dlaku), jer je ono veće od makrofaga, ove ćelije se međusobno spajaju u takozvane džinovske ćelije, koje strano telo zatim u potpunosti okružuju, i potom oslobađaju u okolinu odgovarajuće litičke enzime koji strano telo razgrađuju kao i u prethodnom slučaju.

Ovako formirani granulomi oko urasle dlake, mogu da ostanu u stanju mirovanja dugi niz godina, i da osim estetskih ne stvaraju nikakve druge probleme. Vezivno tkivo i neaktivne limfocitne zapaljenske ćelije u ovim granulomima, ne predstavljaju nikakvu opasnost, do onog trenutka kada se granulom usled nekog razloga, ponovo ne „aktivira“ i postane veoma ozbiljna „zapaljenska“ tvorevina, koja se mora rešavati primenom sistemske antibiotske terapije i/ili ukloniti hirurškim tretmanom, a da ne bi došlo do nastanka sepse tj pojave koja je u žargonskom rečniku poznatija kao – „trovanje krvi“.

Pilonidalni sinus – šta je i kako nastaje?

Iako se smatra da su pojmovi „urasla dlaka“ i „pilonidalni sinus“ sinonimi tj da imaju isto značenje, to ni u kom slučaju nije tačno. Naime, urasla dlaka predstavlja najčešći uzrok nastanka pilonodalnog sinusa (kanala) i/ili pilonidalne ciste.

Pilonidalni sinus po definiciji predstavlja kanal koji je ispunjen gnojem, a koji je uzrokovan uraslom dlakom.

Pomenuta urasla dlaka koja se inficirala, i dovela do stvaranja gnojne kolekcije u vidu apscesa ili pilonidalne ciste, treba da „pronađe“ put kojim će se nakupljeni gnoj isprazniti.

Upravo sa ciljem da bi se nakupljeni se gnoj (koji sadrži infektivne uzročnike, zapaljenske ćelije, mrtve epitelne ćelije) ispraznio, formira se kanal koji može, ili da se otvara na površini kože, ili da povezuje lokalizovanu gnojnu kolekciju (apsces tj pilonidalna cista) sa nekim unutrašnjim organima ili tkivima, u koje se gnoj prazni i dovodi do komplikacija.

Pilonidalni sinus se nešto češće javlja kod muškaraca, obično između 25. i 35. godine života, a najčešće se lokalizuje na licu (na bradi) i u analnoj regiji tj na zadnjici, a na preponama ili na butinama i potkolenicama (kod žena).

Uzrok nastanka pilonidalnog kanala, je najverovatnije dugotrajan tj hroničan pritisak na postojeću gnojnu kolekciju (dugotrajno sedenje ili ležanje) odnosno na inficiranu uraslu dlaku.

Simptomi pilonidalnog sinusa

Najčešća klinička manifestacija koja se vezuje za postojanje pilonidalne ciste ili pilonidalnog kanala, je veoma intenzivan i pulsirajući bol.

Pored bola, ostali simptomi su posledica infekcije i nastanka gnojne kolekcije, a obuhvataju:

-opšte simptome zapaljenja (povišena telesna temperatura, groznica, malaksalost);

-lokalne simptome zapaljenja (otok na mestu ciste ili sinusa; crvenilo i lokalna toplina kože iznad promene);

-ceđenje gnoja, sa ili bez sukrvičavog sadržaja, na otvoru kanala (koje obično dovodi do prolaznog i kratkotrajnog olakšanja za pacijenta);

-probleme sa sedenjem ako je sinus ili cista lokalizovan u analnoj ili glutealnoj regiji;

-probleme sa hodanjem, ako je pilonidalni sinus lokalizovan na butini, i ako se zapaljenski proces proširio na velike butne mišiće (jer kako je napomenuto, kanal može da povezuje gnojnu cistu kako sa površinom kože, tako i sa brojnim tkivima i organima, pa se gnoj može „cediti“ kroz kanal i u unutrašnjost organizma i izazvati širenje zapaljenja).

Postavljanje dijagnoze pilonidalnog sinusa

Promenu u odgovarajućoj regiji, koja je izrazito bolna i praćena otokom i gnojenjem, najčešće prvo primeti sam pacijent. Najvažnije je, kako je ranije napomenuto, ne preduzimati nikakve alternativne mere lečenja ili samostalno uzimati bilo kakvu terapiju, već odmah zatražiti lekarsku pomoć.

Definitivnu dijagnozu pilonidalnog sinusa i njegovog glavnog ili mogućeg uzroka, postavlja uvek i isključivo izabrani lekar ili odgovarajući specijalista, a na osnovu detaljno uzetih anamnestičkih podataka (koji su važni da se razjasni uzrok bolesti) i na osnovu prethodno pomenutih simptoma bolesti, odnosno na osnovu kliničke slike i fizikalnog pregleda pacijenta.

Lečenje pilonidalnog sinusa

Jedini efikasan i uspešan tretman za definitivno lečenje pilonidalnog sinusa, predstavlja hirurška intervencija, uz neophodnu antibiotsku profilaksu do smirivanja zapaljenskog procesa.

Dakle, antibiotici širokog spektra, se najčešče u terapiji pilonidalnog sinusa daju, kako pre operacije (kako bi se sanirao infektivni proces), tako i nakon hirurške intervencije – zlatno je pravilo da se sistemska primena antibiotika sprovodi i postoperativno, a radi sprečavanja nastanka sekundarne bakterijske infekcije operativne rane.

Operacija pilonidalnog sinusa

Postupak operacije pilonidalne ciste i/ili pilonidalnog sinusa, sprovodi se u lokalnoj, opštoj ili sve češće u epiduralnoj anesteziji (pošto je promena najčešće lokalizovana poerianalno, glutealno ili na butinama).

Kako je lokalna ili epiduralna anestezija, mnogo komfornija i bezbednija za pacijente, a u znatnoj meri skraćuje i boravak u bolnici, osim u posebno definisanim indikacijama, ove vrste anestezije predstavljaju sve češće „anesteziju izbora“ za veliki broj pacijenata.

Jedini preduslov za primenu lokalnog anestetika, jeste da pacijent na njega nije alergičan, a za primenu epiduralne anestezije (koja stvara osećaj „oduzetosti“ od krsnog dela pa na dole) potrebna je stručnost anesteziologa i dobra saradnja pacijenta.

Sama hirurška intervencija tj operacija pilonidalnog sinusa traje oko 30-60 minuta, a sastoji se u inciziji i drenaži gnoja iz kanala i pravilnoj hirurškoj obradi operativne rane. U zavisnosti od dužine pilonidalnog kanala pravi se rez od 3-10 centimetara, kako bi se kanal u potpunosti očistio.

Osnovni problem ne predstavlja sama operacija, koja je dosta rutinska i jednostavna za izvođenje, već moguće postoperativne komplikacije – pre svega sekundarna bakterijska infekcija rane i ponovno zatvaranje rane i formiranje gnojne kolekcije i novog pilonidalnog kanala ili ciste.

Savremena terapija koja je u poslednje vreme dosta uznapredovala, bazirana je na primeni rekonstruktivne i estetske hirurgije, umesto radikalnog pristupa operaciji pilonidalnog sinusa.

Naime, bez ulaženja u složene postupke same intervencije, rekonstruktivni zahvat podrazumeva detaljno i potpuno čišćenje tj dreniranje sinusa, ali i zatvaranje operativne rane tj rekonstrukciju nastalog defekta fascijalnim ili kožnim režnjevima (tkivnim isečcima), koji se ušivaju na defekt. Pacijent nakon perioda od 15 dana, dolazi na redovni kontrolni pregled i konci se tada uklanjaju.

Stručnjaci iz oblasti hirurgije, smatraju da navedeni postupak smanjuje učestalost postoperativnih komplikacija, kao i da znatno ublažava vidljivost i težinu estetskih defekata (tj nastalih postoperativnih ožiljaka).

Postoperativni tok i potencijalne komplikacije nakon operacije pilonidalnog sinusa

Kako je ranije u tekstu već i napomenuto, glavni problem je pravilno održavanje higijene tj „toaleta“ operativne rane nakon hirurške intervencije, i sprečavanje nastanka infekcije i ponovnog formiranja gnojnih kolekcija.

Ukoliko postoperativni oporavak protiče uredno, zarastanje rane i saniranje „očišćenih“ pilonidalnih sinusa, se u potpunosti završava u periodu od 4 nedelje do 6 meseci, uz neophodnost redovnih kontrola i postupanje prema savetima lekara.

Kliničke manifestacije, koje pacijentu mogu ukazati da je došlo do neke komplikacije, ili da se rana sekundarno inficirala su:

-pojava povišene telesne temperature koja može biti praćena jezom i drhtavicom;
-pojava sukrvičavog i/ili gnojavog iscetka iz rane koji je veoma neprijatnog mirisa;
-pojava jakog bola koji otežava ili onemogućava svakodnevne aktivnosti;
-pojava otoka i crvenila u operativnom području.

Ukoliko se pojavi bilo koji od navedenih simptoma, ili pak neka druga manifestacija za koju pacijent smatra da nije deo uobičajenog oporavka, obavezno je obratiti se lekaru koji je radio intervenciju, a koji će preduzeti neophodne mere nakon što sagleda novonastalu situaciju.

Sponzorisano:

loading...
Loading...

Ostali čitaju i ovo: