Mlečna i stalna denticija – redosled nicanja zuba kod dece i odraslih
Nicanje zuba kod čoveka obuhvata dve denticije – mlečnu denticiju (mlečne zube) i sekundarnu ili stalnu denticiju (stalne odnosno definitivne zube).
Pravilo je da sveki zub u gornjoj i donjoj vilici ima svoje određeno vreme „izbijanja“ odnosno da raste u određenom vremenskom periodu, što se smatra normalnom pojavom u dečijem odnosno odraslom životnom dobu.
Prvi mlečni zub se obično pojavljuje oko 6.-8. meseca po rođenju i to je donji medijalni sekutić; za njim sledi drugi sekutić oko 10. meseca života;
prvi mlečni kutnjaci se pojavljuju u uzrastu od godinu dana do 16. meseci;
za njima slede očnjaci koji niču između 18. i 20. meseca života deteta;
poslednji mlečni zubi niču u životnoj dobi od 24.-30. meseca života, čime je mlečna denticija kompletirana.
Sa druge strane, stalni zubi koji zamenjuju mlečne i predstavljaju definitivne zube koji se više ne mogu zameniti prirodnim kada se jednom izgube, počinju da „izbijaju“ oko 7. godine života i to po pravili sledećim redosledom:
– prvi stalni zub je prvi kutnjak – koji niče u periodu između 6. i 7. godine života;
– stalni sekutići zamenjuju istoimene mlečne zube po pravilu u uzrastu od 7. godine života;
– drugi ili distalni stalni sekutići počinju da rastu u 8. godini života;
– u 9. godini života rastu stalni prvi pretkutnjaci, dok u 10. godini rastu drugi stalni pretkutnjaci;
– sa navršenom punom 11. godinom života počinju da rastu očnjaci;
– u 12. godini života niču drugi kutnjaci;
– umnjaci odnosno takozvani „treći kutnjaci se pojavljuju po pravilu u 18. godini života, ali oni imaju najvarijabilnije vreme izrastanja i mogu da se pojave čak i mnogo kasnije i to u periodu između 20. i 30. godine života.
Kako su umnjaci dobili ime?
Kako je opisani redosled nicanja stalnih zuba više pravilo nego izuzetak, a kako su umnjaci zubi koji jedini imaju veliki raspon u svojoj pojavi u gornjoj i/ili donjoj vilici, ranije se smatralo da njih nema svaka osoba, već da se oni pojavljuju samo kod onih retkih ljudi koji su laički smatrani kao visoko „umni“ i posebno inteligentni.
Naravno, sa napredovanjem medicine i stomatologije, takva hipoteza je opovrgnuta, ali je narodni naziv „umnjaci“ ostao ustaljen i u današnjem vremenu, posebno zbog toga što se kod nekih osoba treći kutnjaci nikada ne pojave, ili pak niču u suprotnom pravcu ili preko drugih zuba i time stvaraju velike komplikacije (a koje se često moraju i hirurški rešavati), o čemu će u nastavku teksta biti više reči.
Rast umnjaka i komplikacije koje ga mogu pratiti
Kako je već napomenuto, umnjaci pored veoma varijabilnog vremena početka rastenja, mogu da rastu i u „nenormalnim pravcima“.
Naime, kako je do početka rasta trećih kutnjaka, rast ostalih zuba stalne denticije već završen i time prostor gornje i donje vilice „popunjen“, za rast umnjaka je ostavljeno veoma malo slobodnog prostora, pa oni vrlo često ne rastu fiziološki odnosno „kako treba“.
Umnjaci mogu da izrastu iza drugog kutnjaka (dakle, kao normalni treći kutnjaci), što bi bio njihov pravilan i očekivani rast, i da pri tome ne prave nikakve probleme, ali se to na žalost dešava kod veoma malog broja ljudi. Obično umnjaci koji su dosta većih dimenzija od ostalih zuba, počinju da rastu nepravilno, na neki od sledećih načina:
1) preko nekog od već formiranih stalnih zuba (obično kutnjaka, a pre svega zavisno od toga gde su se njihovi začeci u toku embrionalnog razvoja zubnih struktura u vilici već preformirali), kada potiskuju koren stalnih zuba, izazivaju rizik od „rasklimavanja“ i potencijalnog ispadanja zuba, dovode do jakih bolova i pridruženih opštih simptoma (povišene temperature, otoka, glavobolje, bolova u celoj vilici koji često „zrače“ u predeo ušiju, i otežavaju žvakanje i otvaranje usta);
2) kao takozvani „jašući umnjaci“, koji bez ikakvih tegoba počnu da rastu preko nekog od stalnih zuba, kada se moraju izvaditi, jer su lakše kvarljivi i dosta „mekši“ od ostalih stalnih zuba, tako da je pravilo da se umnjaci uklanjaju da bi se sačuvao već formirani stalni zub (umnjaci su podložniji nastanku karijesa u odnosu na ostale zube, a što će biti objašnjeno u nastavku teksta);
3) prema predelu sinusnih šupljina koje mogu u potpunosti da zatvore, i da na taj način onemoguće i fiziološki minimalnu drenažu sinusa, i da vrlo često izazovu infekciju i nastanak veoma teških komplikacija nastalih bakterijskih infekcija sluznice paranazalnih šupljina, koje se u nekim slučajevima završavaju i letalnim ishodom (obično kao posledica nastanka septičnog stanja, odnosno dospevanja infektivnih uzročnika u krvotok ili pak prema strukturama centralnog nervnog sistema);
ovakva pojava je po pravilu praćena veoma visokom temperaturom, otokom srednjeg masiva lica (jer umnjaci najčešće rastu u šupljinu maksilarnih ili etmoidnih sinusa), jakom glavoboljom, pojavom meningealnih znakova i simptoma zapaljenja mekih ovojnica mozga, upalama srednjeg i unutrašnjeg uha i brojnim drugim manifestacijama;
4) u unutrašnjost same vilične kosti, što se naziva paradoksalni ili obrnuti rast umnjaka (utisnuti ili „impaktirani“ umnjaci) – kada pomenuti zubi ne izlaze iz gornje i/ili donje vilice u usnu duplju, već počinju da razaraju koštane strukture unutar kojih rastu i veoma često dovode do nastanka gangrenoznih promena i teških oštećenja viličnih kostiju, a koje se po pravilu moraju rešavati operativnim metodama i zamenom oštećene kosti veštačkim materijalima (osteoplastika).
Zašto su umnjaci „loši zubi“ čak i kada je njihov rast pravilan?
I u retkim situacijama pravilnog rasta i zauzimanja fiziološkog položaja u usnoj duplji, umnjaci ili treći kutnjaci su zubi koji se veoma retko „čuvaju“, i većina stomatologa preporučuje njihovo vađenje, već nakon prve pojave karijesa ili zubnog plaka koji je izazvan taloženjem bakterija.
Sami umnjaci se u stomatološkoj praksi smatraju zubima „lošijeg kvaliteta“, i čak i kada ne prave nikakve komplikacije u svom rastu, oni su zubi koji su najpodložniji karioznim promenama, bilo zbog svoje već pomenute „mekše“ konzistencije, ili pak zbog slabije dostupnosti pravilnom održavanju higijene usne duplje (jer se nalaze na samom kraju zubnog niza, pa se veoma često ne peru dovoljno temeljno i pravilno).
Stanja u kojima je neophodno sačuvati pravilno izrasle treće kutnjake, su one stomatološke indikacije u kojima ovi zubi služe kao jedini oslonac za fiksne ili mobilne zubne nadoknade (za razne vrste proteza, zubne mostove ili pak za zubne navlake).
U svim ostalim situacijama se smatra da čak i kada se umnjaci „pokvare“ odnosno budu zahvaćeni karioznim procesom, njih ne treba popravljati jer su veoma skloni ponovnoj pojavi karijesa ili zubnih naslaga, već ih treba izvaditi kako ne bi stvorili dodatne probleme i brojne potencijalne komplikacije u usnoj šupljini (nastanak „džepova“ na desnima; parodontoze; gingivitisa odnosno upale desni; odizanja „zubnog mesa“ sa susednih zuba i izlaganja vrata zubnih korenova bakterijama, i posledičnog kvarenja sa nastajanjem nepovratnog propadanja stalnih zuba).
Potrebno je međutim napomenuti, da ukoliko se pravilno održavaju i ako se o njima svaka osoba sa dovoljno pažnje brine, umnjaci predstavljaju zube koji mogu da traju praktično celog života i kako je već i napomenuto, da po potrebi budu veoma korisni u zubnom nizu, a naročito ukoliko dođe do situacije da je neophodno da ovi zubi predstavljaju oslonac za spomenute „veštačke“ odnosno mobilne ili stalne zubne nadoknade.
Vađenje umnjaka – procedura, komplikacije i cena intervencije
Umnjaci su zubi koji se najčešće vade hirurškim putem, jer u praksi obično ne rastu pravilno ili pak izrastu samo „do pola“, pa ih je veoma teško „održavati“ jer kako je već rečeno nisu lako dostupni uobičajenoj oralnoj higijeni, ili se pak njima ne posvećuje dovoljno pažnje prilikom pranja zuba.
Ukoliko umnjaci koji su izrasli pravilno ili pak samo do pola, ne stvaraju nikakve objektivne smetnje, dovoljne su redovne stomatološke kontrole, a koje se najčešće dopunjavaju radiološkim dijagnostičkim procedurama, kako bi se pratio i pravovremeno otkrio eventualni nastanak patoloških promena na delovima zuba koji nisu dostupni kliničkom pregledu (koren umnjaka).
Međutim, većina oralnih hirurga i specijalista stomatološke protetike smatra da je najbolje takozvano „rano“ vađenje umnjaka, jer oni pored ostalih pomenutih komplikacija, veoma često remete pravilan rast i funkciju ostalih zuba, čime stvaraju veoma izražene smetnje u mastikaciji (žvakanju) i/ili dovode do pomeranja i poremećaja normalne pozicije zuba (pored koga ili pak preko koga rastu, što stvara problem takozvane „malokluzije“ (stanja kada gornji i donji zubi ne mogu da „naležu“ pravilno jedni na druge, bilo da su pojedini zubi ili pak čitav zubni niz „izbačeni“ ili „uvučeni“ u odnosu na normalan odnosno fiziološki položaj u alveolarnim nastavcima viličnih kostiju).
Postupak hirurškog vađenja umnjaka
Pre hirurške intervencije kod izabranog stomatologa i maksilofacijalnog hirurga (koji najčešće intervenciju sprovode zajedno, i to posebno ukoliko je ona komplikovana), potrebno je da se uradi radiološka dijagnostika odnosno rentgenski snimak celog zubnog niza u gornjoj i donjoj viličnoj kosti (da bi se stekao uvid u stanje mandibule i maksile tj donje i gornje vilice, korenova umnjaka ali i susednih zuba, kao i da bi se utvrdio položaj samog zuba koji treba da se izvadi odnosno pravac njegovog rasta).
Na osnovu priloženog snimka, ali i same kliničke slike (u zavisnosti da li postoje pridružene tegobe u smislu postojanja bolova, infekcije, zahvatanja ostalih zuba), specijalisti donose odluku da li će se intervencija raditi odmah, ili je potrebno prethodno lečenje odnosno davanje terapije antibioticima, pre samog operativnog zahvata (ako postoje apscesi, gnojne fistule na desnima, infektivni proces u usnoj duplji, ili neka druga komplikacija koju je prethodno potrebno izlečiti, a kako bi se izbeglo pogoršanje i širenje patološkog procesa).
Nekomlikovano vađenje umnjaka operativnim putem se po pravilu izvodi u lokalnoj anesteziji (izuzetak mogu da budu teška stanja urastanja umnjaka u sinusne šupljine, kada je neophodno uvođenje pacijenta u opštu anesteziju i poštovanje apsolutnih uslova asepse), a sam proces je bezbolan i po pravilu ne traje dugo (najčešće zahvat bude „gotov“ za oko 60 minuta, mada se samo vremensko trajanje operacije nikada ne može unapred proceniti i predvideti, jer uvek može da dođe do nekih intraoperativnih nepredviđenih okolnosti).
Postoperativni pristup i komplikacije vađenja umnjaka
Hirurgija umnjaka je u odnosu na intervencije na drugim zubima, obično praćena češćim i dosta izraženijim postoperativnim tegobama – u smislu jakih bolova posle prestanka delovanja lokalnog anestetika; problemima u smislu otečenih i upaljenih desni; otežanog otvaranja usta i nemogućnosti pomeranja vilica (u smislu pokreta žvakanja); otežanog govora i nekada i smetnji sa disanjem (naročito ukoliko je došlo do otoka ostalih delova sluznice usne duplje, ili ređe i samog jezika); pojava sukrvičavog ispljuvka (a koja prolazi posle 2-3 dana nakon operacije); kao i uobičajena pojava nemogućnosti uzimanja hrane kratko vreme nakon intervencije.
Sam pacijent nakon intervencije treba da stavlja spoljne hladne obloge, a kako bi se smanjio otok operisanog područja (po pravilu obloge se drže na obrazu oko 15-20 minuta, pa se napravi pauza, a kako se ne bi dovelo do stanja „preteranog hlađenja“ i posledične infekcije operativne rane).
Pravilo je da se nakon intervencije operativno područje odnosno sama usna duplja, nikako ne ispira vodom, antiseptičnim rastvorima ili fiziološkim rastvorom – jer takvi postupci mogu dovesti do prolongiranog krvarenja, a koje je posledica „ispiranja“ odnosno mehaničkog razmekšavanja i uklanjanja normalnog krvnog ugruška koji zatvara ranu i omogućava njeno brže zarastanje.
Preporuka je da se dok anestezija još uvek „deluje“, ne unosi nikakva hrana (pa čak ni ona u tečnom obliku), jer su anestezirani nervi „utrnuli“, pa se pacijent može nevoljno ugristi za usnu, jezik, sluznicu obraza; nakon perioda od 24 sata, može se uzimati tečna ili pak kašasta hrana, kao i nezaslađeni i dobro prohlađeni čajevi (izbegavati tople napitke kao i napitke koji sadrže šećere).
Takođe, nekoliko dana nakon operacije treba izbegavati pušenje, uzimanje alkohola, intenzivnu fizičku aktivnost ili bilo kakav veći fizički napor.
Prema potrebi se mogu ordinirati analgetici (koji će ublažiti bolove), a najčešće se u praksi daju ibuprofen ili nimulid (nikada se ne daje aspirin ili drugi lekovi koji sadrže acetil-salicilnu kiselinu, jer oni smanjuju agregaciju trombocita i mogu da dovedu do nastanka i/ili pogoršanja krvarenja).
Kao najčešće komplikacija operacije, mogu da se razviju rana krvarenja i/ili infekcija operativne rane, pa se obavezno treba javiti svom izabranom stomatologu ili maksilofacijalnom hirurgu, koji će pošto proceni stanje, na ranu staviti sterilnu gazu, i postoperativno ordinirati antibiotike obično iz grupe širokog spektra delovanja (po pravilu u trajanju od 5-7 dana).
Konci iz rane se po pravilu uklanjaju nakon 7 dana od operacije, i tada stomatolog revidira odnosno pregleda ranu, i daje pacijentu posebna uputstva kako da se rana dalje „održava“.
Zubi se peru u početku „mekim“ četkicama, ali se higijena usne duplje mora održavati sa posebnom pažnjom koja se posvećuje predelu koji je hirurški tretiran (ne treba grubo trljati pomenuto područje niti ga iritirati suviše čestim pranjem i grubim pokretima četkice za zube).
Cena hirurške intervencije na umnjacima
Cena hirurškog vađenja umnjaka, određena je većim brojem faktora – počev od komplikacije same intervencije, pa do stomatološke ordinacije u kojoj se operativni zahvat izvodi.
Po pravilu cena nekomplikovanog hirurškog vađenja umnjaka, kreće se oko 100-120 evra u dinarskoj protivvrednosti, ali potrebno je uzeti u obzir da cena može značajno da varira, a u zavisnosti od dodatnih preduzetih mera i stepena komlikovanosti operativnog zahvata.
