Anatomija nosa i paranazalnih sinusa
Nos je početni deo respiratornog sistema i organ čula mirisa, i sastoji se iz dva anatomska dela:
- spoljašnjeg nosa (nasus externus) ili nosne piramide, koji predstavlja najistureniji deo lica (te je kao takav najskloniji raznim traumatskim povredama)
- unutrašnjeg nosa (nasus internus), koji je obložen sluznicom respiratornog tipa, a koja je izgrađena od cilindričnih epitelnih ćelija sa trepljama. Unutrašnji nos, sastoji se iz dve regije – veće respiratorne (regio respiratoria) i manje mirisne regije (regio olfaktorija)
Paranazalni sinusi predstavljaju zatvoren sistem parnih koštanih šupljina, koje su obložene sluznicom respiratornog tipa (koja je u stvari nastavak sluznice nosa i nosnog dela ždrela), i koje su smeštene u kostima glave i lica, a međusobno su povezane malim pukotinastim otvorima.
Šuplljine sinusa su normalno ispunjene vazduhom, a sluznica koja ih oblaže je dosta tanja i osetljivija na različite patološke procese (zapaljenja i infekcije), od ostale respiratorne sluznice na koju se nastavlja. U paranazalne sinuse se ubrajaju:
Maksilarni sinus – koji je jedini sinus koji je prisutan tj potpuno razvijen na rođenju, a smešten je u telu gornje vilice tj maksile, sa leve i desne strane od nosne duplje.
Etmoidalni sinus je smešten u telu sitaste (etmoidne) kosti, i izgrađen je od prednjih i zadnjih etmoidnih ćelija, koje zajedno grade takozvani etmoidni labirint,ali koje ne komuniciraju tj nisu povezane međusobno.
Frontalni ili čeoni sinus je parna sinusna šupljina, smeštena u telu čeone kosti. Čeoni sinus je bitan zbog odnosa sa okolonim strukturama, jer se preko njegovih tankih koštanih zidova, patološki procesi veoma lako mogu preneti – dole na orbitu i pozadi na prednju lobanjsku jamu tj na prednji ili čeoni režanj mozga.
Sfenoidalni sinus (sinus sphenoidalis) je sinusna šupljina, koja je smeštena u telu takozvane klinaste kosti, a ima veoma važne odnose sa srednjom lobanjskom jamom, kavernoznim sinusom i arterijim karotis internom (koje su veoma bitne strukture, i čija se oboljenja mogu komplikovati stanjima opasnim po život pacijenta).
Normalna uloga nosa
- Disanje tj respiratorna funkcija nosa – u normalnim uslovima, nos predstavlje jedini fiziološki disajni put. Disanje na nos je vitalna funkcija (neophodna za život) kod tek rođene dece, jer ona u prvim nedeljema nakon rođenja, još uvek ne umeju da dišu na usta. Zato su kod novorođenčadi, stanja u kojima postoji, bilo opstrukcija nosnih hodnika ili nerazvijenost tj neotvaranje zadnjih nosnih otvora (hoana) – urgentna stanja u medicini, i neophodno ih je sprovesti da se spasi život tek rođene dece.
Disanje na otvorena usta u starijem uzrastu je moguće, u slučaju da je nos zapušen, ali takvo disanje, ne samo da nije fiziološko, nego ima više štete nego koristi po organizam.
Kroz nos u organizam ulazi tanak sloj vazduha, koji se tom prilikom vlaži, zagreva, prečišćava od štetnih materija – a sve ove normalne funkcije za nazalno disanje, ne postoje kod disanja na otvorena usta.
- Kondicioniranje udahnutog vazduha – prilikom prolaska vazduha kroz nosne hodnike, u njima se zahvaljujući respiratornoj ulozi sluzokože, odvijaju – vlaženje (humidifikacija) udahnutog vazduha; prečišćavanje (filtracija) i termoregulacija (zagrevanje ili hlađenje) udahnutog vazduha. Upravo zahvaljujući ovim funkcijama nosa, u donje disajne puteve i pluća dolazi vazduh optimalne vlažnosti (oko 75-95%), optimalne temperature (koja iznosi oko 30-36 stepeni) i vazduh koji je prečišćen od čestica prašine i spora mikroorganizama.
- Neimunološka i imunološka lokalna zaštita nosne sluzokože – neimunološka odbrana podrazumeva očuvan tj neoštećen respiratorni epitel i normalnu funkciju cilija (treplji) respiratornih ćelija – koje svojim aktivnim pokretima pomeraju nakupljenu sluz na dole, prema usnoj duplji (gde ona biva ili progutana ili iskašljana).
Imunološka odbrana nosne sluznice može da bude specifična ili nespecifična; specifična odbrana se sastoji od imunih ćelija – limfocita, makrofaga, mastocita i eozinofilnih granulocita, kao i od odgovarajućih imunoglobulina tj antitela (IgA, IgM i IgG), od kojih u nosnoj sluznici dominiraju takozvana sekratorna IgA antitela; sa druge strane, nespecifična imunološka odbrana je bazirana na funkciji fagocitnog sistema, sistema komplementa i NK-ćalija (prirodne ćelije ubice.
Svi navedeni lokalni odbrambeni mehanizmi imaju za osnovni cilj da ošuvaju intaktnost i normalnu funkciju sluznice nosa tj da spreče pojevu bilo kakvih patoloških promena na njoj.
- Refleksna funkcija nosa – u nosnoj sluznici se nalaze senzorni završeci petog kranijalnog nerva tj nervus trigeminusa, čija stimulacija dovodi do refleksa kijanja i kašlja.
- Nos ima ulogu u rezonanciji glasa tj u fonaciji. To se ogleda u pravilnom izgovoru takozvanih nazalnih glasova – M, N i NJ. U slučaju da postoji opstrukcija nosnih hodnika (bilo zbog nakupljanja sekreta, bilo stranim telom ili polipima i benignim tumorima), glas postaje hiponazalan odnosno nastaje rinofonia clausa. Sa druge strane, glas može da se ispolji i kao rinofonia aperta (unjkav govor), u situacijama kada postoji rascep nepca, paraliza nepca ili visoko zsvođeno nepce.
- Nos kao organ čula mirisa (olfaktorna funkcija) – kako je već prethodno pomenuto, nos je jedini fiziološki organ čula mirisa i spada u najstarije čulo kod ljudi. Bitno je napomenuti da je čulo mirisa „zamorljivo“, odnosno da se nakon nekog vremena (u roku od 1-2 minuta), adaptira tj prilagođava na mirise iz okoline (bilo prijatne, bilo neprijatne). Potpuna nasposobnost osećanja mirisa se stručno naziva anosmija, dok se delimični nedostatak ove sposobnosti zove hiposmija.
Kada najčešće dolazi do zapušenja i sekrecije iz nosa?
Među najznačajnije uzročnike jednostrane ili obostrane nosne opstrukcije tj zapušenosti, ubrajaju se zapaljenski procesi nosne sluznice (rinitisi) i sluznice paranazalnih sinusa (sinusitisi). Patološki proces se obično sa sluznice nosa, prenosi na osetljivu sluznicu paranazalnih sinusa.
Zahvaćena sluznica je edematozna (otečena) i hiperemična, a nosni hodnici i sinusne šupljine su ispunjenie sekretom različite gustine (zavisno od uzročnika), koji dovodi do njihovog delimičnog ili potpunog zapušenja.
Podela rinitisa i glavni uzročnici kod dece i odraslih
Zapaljenja sluznice nosa se stručno nazivaju rinitisima, i predstavljaju difuzne promene koje zahvataju respiratorni epitel i njegove trepljaste produžetke. Podela rinitisa je izvršena na – infektivni, alergijski i hiperreaktivni oblik, a na osnovu pomenutih promena kojima je zahvaćena nosna sluznica.
Klinički, pod rinitisom se podrazumeva prisustvo dva ili više simptoma i znakova od sledećih – pojačana nosna sekrecija; jednostrana/obostrana nosna opstrukcija; svrab i kijanje, a koji traju duže od jednog sata dnevno i prisutni su za sve vreme trajanja oboljenja.
Ispiranje nosa kod dece i odraslih
Terapijski pristup zapaljenju nosne i/ili sluznice paranazalnih sinusa, pre svega zavisi od uzročnika koji je do promena na sluznicama i doveo. U principu je zapaljenje i infekcija sluznic, najčešće posledica dejstva respiratornih virusa na koje se nadovezuje infekcija bakterijama.
Od simptomatskih mera u lečenju nosne sekrecije i nosne zapušenosti, najveći značaj imaju ispiranje nosnih hodnika odgovarajućim rastvorima, aspiracija sekreta i inhalacija.
Kada su nos ili sinusi, zapušeni novorođenoj bebi, to je najverovatnije posledica nedovoljne zrelosti imunog sistema novorođenčeta, i lakog prodora virusnih infektivnih agenasa u nosnu sluznicu. Opasnost akutno nastalog zapaljenja nosne sluznice, koja se ispoljava pojačanom vodenastom sekrecijom iz nosa i zapušenim nosnim hodnicima, pre svega je u mogućim komplikacijama kakve su: infekcije piogenim bakterijama (stafilokok, pneumokok, streptokok, meningokok), zapaljenje srednjeg uva (otitis media) i bolovi u uvu koji nastaju zbog odsustva normalne ventilacije bubne duplje.
Bebe sa zapaljenskim procesom u nosu ili sinusima su nervozne, loše se hrane pa im je rast i razvoj usporen, loše spavaju, razdražljive su i neutešno plaču, a glavni problem je u tome što ne mogu normalno i „dovoljno“ da dišu na zapušen nos, a na usta ne umeju da dišu.
Ispiranje nosa fiziološkim rastvorom kod dece
Ispiranje nosnih hodnika fiziološkim rastvorom (0,9% NaCl) kod beba se vrši tako što se bebina glava okrene u stranu, i u svaku nozdrvu se pojedinačno aplikuje oko 0,5-1 ml fiziološkog rastvora. Glava se kod male dece prilikom ispiranja nosnih hodnika okreće u stranu, da bi se izbegla mogućnost slivanja sekreta i fiziološkog rastvora niz grlo, mogućnost „zagrcnjavanja“ i eventualno prenošenje uzročnika u niže delove respiratornog ili pak digestivnog sistema.
Ispiranje nosnih hodnika se može izvoditi više puta dnevno, jer fiziološki rastvor neće naneti nikakve štete novorođenčetu, ali se ipak savetuje da se između dva ispiranja napravi pauza od 10-15 minuta.
Upotreba aspiratora kod beba i male dece
Druga, i daleko komfornija mogućnost, kod prisustva sekreta u nosnim hodnicima kod beba i male dece, jeste aspiracija sekreta gumenim i/ili silikonskim kruškolikim nazalnim aspiratorima, koji se koriste veoma jednostavno – najpre se prošireni deo „kruškastog“ aspiratora pritisne, a zatim se njegov uži deo (vrh ili „sisak“), nežno uvuče u odgovarajuću nozdrvu; dok je vrh aspiratora još uvek unutar nozdrve, popušta se pritisak na gumeni deo, i tek kada se on „naduva“, aspirator se izvlači iz nosnog hodnika; isti postupak se nakon pražnjenja i sterilizacije vrha aspiratora, ponavlja i na drugoj nozdrvi.
Aspiracija sekreta se može takođe sprovoditi više puta dnevno, jer dovodi do značajnog olakšanja tegoba kod dece.
Upotreba kapi za nos kod male dece
Kod beba i male dece se ne preporučuje upotreba dekongestivnih kapi za nos, bez prethodne konsultacije i odobrenja pedijatra. Ukoliko se kapi za nos ipak koriste, kod rinitisa i sinusitisa u dečijem uzrastu, kao i kod odraslih pacijenata sa sličnim tegobama, njihova upotreba ne sme da bude duža od 4-5 dana, zbog mogućnosti: stvaranja rezistencije, oštećenja sluznice i nastanka takozvanog vazomotornog rinitisa.
Kod upotrebe kapi za nos kod dece, se preporučuje upotreba kapaljke i precizno doziranje 1-2 kapi u svaku nozdrvu, sa glavom blago zabačenom unazad.
Ispiranje nosa kod odraslih
Iako je etiologija rinitisa (tj uzroci njegovog nastanka) kod odraslih, dosta slična sa nastankom zapaljenskih procesa kod dece, u ovom uzrastu je otpornost organizma veća, tegobe su obično manje izražene (zavisno od virulentnosti izazivača), a spektar terapijskih mogućnosti mnogo širi.
Pored primene antibiotika, antipiretika, dekongestivnih kapi za nos i aspiracije skreta, i kod odraslih veoma značajnu ulogu u simptomatskoj terapiji rino-sinusitisa imaju ispiranje nosnih hodnika i inhalacija.
Upotreba fiziološkog rastvora u ispiranju zapušenih nozdrva, ima svoju primenu i kod odraslih, sa tom razlikom da se rastvoru dodaje nekoliko kapi pantenola, koji regeneriše sluznicu nosa i umiruje zapaljenske promene na lokalnom nivou. Mešavina fiziološkog rastvora i pantenola se kod odraslih, za ispiranje nozdrva, koristi 3-4 puta u toku dana.
Ispiranje nosa kod odraslih može se vršiti i slanom vodom, tako što se u 500 ml prethodno prokuvane ili pak destilovane vode,doda oko 1 mala kašičica krupne morske soli. Kada se mešavina prohladi do temperature tela, uz pomoć šprica ili kapaljke se u svaku pojedinačnu nozdrvu ubrizgava slani rastvor, i nozdrve se na taj način ispiraju, dezinfikuju i „otpušavaju.
Jedan od proverenih recepata kod rinosinusitisa kod odraslih, je i ispiranje nosa sodom bikarbonom, a postupak za pripremu ovog rastvora je veoma jednostavan – najpre je potrebno odmeriti 2 male šoljice destilovane vode (oko 200 ml) i u to dodati 1/2 kafene kašičice krupne morske soli, i na vrh kašičice sode bikarbone, pa sve to dobro promešati. Kada je rastvor za ispiranje nosa spreman, uz pomoć šprica ili pumpice u svaku pojedinačnu nozdrvu treba ubrizgati rastvor i isprati nozdrve iznad kade ili lavaboa.
Ispiranje nosa kamilicom u slučaju zapaljenskih promena na sluznici, je jedan od najstarijih i najčešće korišćenih narodnih preparata – nakon što se od cvetova kamilice skuva čaj i dobro se prohladi, nozdrve se ispiraju na uobičajeni način tj kao i kod drugih postupaka.
Ali, vrlo je važno znati kako da pravilno skuvate čaj od kamilice – nakon što 200 ml vode proključa, jedna supena kašika suvih cvetova kamilice se prelije i poklopljena ostavi da odstoji maksimalno 5 minuta, a zatim se procedi i prohlađen čaj se koristi za ispiranje nosa, usne duplje, pa čak i kod upalnih procesa na oku.
Inhalacija nosa i sinusa kod odraslih
Proces inhalacije nosa i paranazalnih sinusa kod njihovog zapušenja, je jednako efikasan kao i proces ispiranja zapaljenskog sekreta, a može se sprovoditi na različite načine i različitim prirodnim sredstvima.
Kao sredstva za inhalaciju mogu da posluže eterična ulja eukaliptusa, nane, origana, kamilice, čajevca; zatim sušeni čajevi žalfije, bosiljka, kamilice, nane; morska so i soda bikarbona; jabukovo sirće i propolis.
Veoma je važno znati i pravilno „uraditi“ proces inhalacije – u veću posudu je potrebno nasuti oko 500 ml vode, a zatim dodati navedena sredstva za inhalaciju po želji, i nakon nekoliko minuta „nagnuti“ glavu nad posudu i udisati isparenja koja će veoma brzo i efikasno otpušiti zapaljene sinuse i nozdrve.
Pošto se radi o prirodnim preparatima, koji nemaju većih štetnih efekata po organizam, proces se po potrebi može ponavljati i nekoliko puta dnevno, ali najbolje ujutru i uveče pre spavanja.