Zdravlje

Bakerova cista – simptomi, uzrok, terapija i lečenje

Klinički pojmovi burzi, i procesa njihovog zapaljenja – burzitisa 

Šta su to burze? Burze predstavljaju prema medicinskoj definiciji, takozvane „kesaste“ strukture koje su slične sinovijalnom omotaču zglobova, a predstavljaju zatvorene formacije koje makroskopski odnosno svojim izgledom liče na kese (po čemu su i dobile ime).

Burze su važan sastavni deo lokomotornog (koštano-zglobnog) sistema, jer imaju svojstvo da olakšaju fiziološke pokrete kako u okolini zglobova, tako i u tetivama i mišićima, a posebno onim koji se po svojoj anatomskoj lokalizaciji nalaze iznad takozvanih koštanih prominencija. Smatra se da u organizmu čoveka postoji više od 300 burzi, koje se nalaze na različitim lokalizacijama.

Tako je i sama Bakerova cista, a o kojoj će u kasnijem tekstu biti više reči, jednostavnije rečeno jedna otečena poplitealna burza (kolena jama – fossa poplitea).

Burzitisi – definicija, vrste i klinička slika oboljenja 

Burzitisi predstavljaju zapaljenske procese pomenutih burzi, i predstavljaju najčešća oboljenja odnosno patološka stanja koja ove strukture zahvataju.

Podela burzitisa je grubo izvršena na one kod kojih je uzrok nastanka zapaljenja ili nepoznat ili su u pitanju procesi koji nastaju nakon nekog drugog poremećaja ili bolesti (a pre svega se ovi procesi javljaju sekundarno, nakon nekog reumatskog oboljenja ili traume), pa se takvi burzitisi nazivaju – nespecifični.

Sa druge strane, postoje i specifični burzitisi – kod kojih je uzrok zapaljenskog procesa na burzama poznat, i gde je slika patoloških promena na burzama obično karakteristična za datog uzročnika (na primer tuberkulozni burzitis).

Druga podela burzitisa je izvršena prma kliničkom toku bolesti na akutne i hronične burzitise.

Prema lokalizaciji zapaljenskog procesa i prema učestalosti pomenutih mesta gde se promene na burzama najčešće javljaju, burzitisi mogu biti:

– zapaljenje subakromijalne burze – burzitis u regiji ramenog zgloba;

– zapaljenje oleokranonske burze – burzitis u predelu lakta;

– zapaljenje iliopektinalne, trohanterične i/ili ishijalne burze – burzitis u predelu ilijačne kosti, karličnom predelu i regionu zgloba kuka;

– zapaljenje prepatelarne, suprapatelarne burze i burze pes anserinusa – Bekerova cista i burzitis regije kolenog zgloba i poplitealne jame;

– zapaljenja supkalkanearne burze i Ahilove burze – burzitis u regionu stopala i skočnog zgloba;

Klinička slika burzitisa, najčešće se ispoljava u srednjem životnom dobu (oko 40.-60. godine života), i to dosta češće kod žena nego kod muškaraca.

Burzitisi mogu da imaju ili nagli i fudroajantan početak (bilo da je sami uzrok nastanka promena poznat ili pak nije), ili mogu početi postepeno i praktično neprimetno i podmuklo, sa hroničnim tokom, dugim trajanjem promena i nastankom ograničene funkcije zglobova i tetiva i razvojem posledičnih kontraktura zgloba (potpuni gubitak funkcionalne sposobnosti, nepokretnost zgloba).

Od kliničkih manifestacija burzitisa bilo koje od pomenutih lokalizacija, prisutni su lokalni znaci zapaljenja (na mestu tj iznad mesta zapaljenske promene) – otok; bol; crvenilo kože i ograničena pokretljivost u regionu zahvaćenog zgloba; pored toga, mogu da postoje i nespecifični i/ili opšti znaci i simptomi zapaljenskog procesa – povišena telesna temperetura, umor; malaksalost; jeza ; drhtavica; groznica; i opšta slabost organizma.

loading...

Kao komlikacije kliničkog toka zapaljenja burzi, mogu da nastanu spazmi i mišićne atrofije, zategnutost tetiva i fibrozne promene na njima, a koje dodatno ograničavaju pokrete u raznim zglobovima; mogu vrlo često da „stradaju“ i zglobni okrajci kostiju koje grade zglob, ukoliko dođe do trošenja hrskavice ili poremećaja na nivou sinovijalne membrane i sinovijalne tečnosti (pa dođe do trenja samih zglobnih okrajaka kostiju jednog o drugi, i njihovog „trošenja“); ovakve promene se po pravilu u najvećem broju slučajeva nalaze ukoliko se burzitis ne prepozna i ne tretira na vreme (a naročito često je komplikacijama zahvaćen zglob ramena i njegova okolina).

U nekim situacijama, može da se dogodi da dođe do pucanja odnosno rupture zapaljenskim procesom izmenjenih burzi, a to se po pravilu najviše dešava u slučaju takozvane Backerove ciste; tada dolazi do izlivanja tečnog sadržaja u zatkolenu jamu i u potkolenicu, pa nastaje ozbiljan problem u razlikovanju ovog procesa od promena na venama potkolenice u smislu zapaljenja potkolenih vena odnosno takozvanog – tromboflebitisa.

Dijagnoza burzitisa uopšte, postavlja se na osnovu detaljne anamnestičke obrade pacijenata – oni se po pravilu žale na veoma jake bolove i potpunu nemogućnost i/ili pak veoma izraženo otežano pokretanje zahvaćene zglobne strukture ili njene neposredne okoline (ukočenost; kontrakture).

Klinički pregled pacijenata, kod burzitisa je veoma značajan, jer se nalaze – izražena otečenost; palpatorna bolna osetljivost zahvaćene regije (bol na manji ili veći pritisak i/ili na sam lagani dodir);

U dijagnozi može da bude od značaja i takozvana metoda burzografije – koja predstavlja snimak zahvaćene burze radiološkom metodom uz pomoć primene kontrasta.

Laboratorijski nalazi kod burzitisa, zavise od toga da li se radi o oboljenju koje ima akutni ili pak hronični tok – kod burzitisa akutnog toka, laboratorijski nalazi pokazuju povećane vrednosti proinflamatornih medijatora akutne faze zapaljenja (povećana sedimentacije eritrocita; povišene vrednosti CRP-a tj C-reaktivnog proteina), a koje su pak u hroničnim formama bolesti po pravilu obično normalnih vrednosti.

Radiološka dijagnostika kod burzitisa podrazumeva primenu kontrastnih metoda, koje mogu da prikažu kako postojanje burzitisa, tako i njegove eventualne komplikacije (pre svega postojanje rupture burzi); veoma često se na radiografijama mogu primetiti i kalcifikacije promena, a koje vode poreklo od taloženja kristala hidroksiapatita u predeo burzi.

Lečenje burzitisa, a u slučaju da se radi o akutnom zapaljenju, pre svega podrazumeva mirovanje i što manje pokretanje zgloba; punktiranje otečene burze i zapaljenskog sadržaja koji se u njoj nakuplja; i kao krajnja mera može da se sprovede lokalna aplikacija kortikosteroida, u procesom zapaljenja „pogođeni“ zglob (pomenuti kortikosteroidni lekovi imaju značajan antizapaljenski i takođe veoma dobar antiedematozni efekat).

Kada su u pitanju burzitisi koji imaju hroničan tok, preporučuju se nesteroidni antireumatici (grupa NSAIL – nesteroidni antiinflamatorni lekovi), a nakon saniranja bolova, otoka i drugih znakova lokalnog zapaljenja, može da se sprovede i fizikalni tretman koji u smislu vraćanja približno normalne funkcije zglobova ima veoma dobre rezultate, dokazane i u kliničkoj praksi.

Anatomija zgloba kolena – hirurški pregled značajan sa aspekta lečenja promena u zglobu 

Zglob kolena spada u jedan od četiri najveća zgloba u ljudskom organizmu, a u njemu se vrše pokreti fleksije (savijanja); ekstenzije (opružanja); spoljne i unutrašnje rotacije.

U sastav kolenog zgloba, sa hirurško-anatomskog aspekta (a koji je u podnaslovu i pomenut), ulaze takozvani tibio-femoralni i patelo-femoralni zglobovi; sam po sebi zglob kolena kao celina je veoma nestabilna struktura ( a kao rezultat anatomskog oblika njegovih koštanih zglobnih površina), tako da mu stabilnost i čvrstina, pre svega zavise od zglobne čahure; ligamenata; tetiva i mišića koji okružuju zglob.

Takozvani ekstenzorni aparat kolena grade – mišić kvadriceps, zajedno sa čašicom odnosno patelom i sa ligamentom patelare (ligament kolene čašice); ovaj „aparat“ je zadužen kako mu samo ime i kaže za pokrete opružanja kolena (tačnije opružanje potkolenice u odnosu na natkolenicu);

Za pokrete fleksije (u obimu od oko 150˚), a koji se izvode u potkolenici njenim savijanjem prema zadnjoj loži buta (prema zadnjoj strani butne kosti – odgovorni su upravo mišići pomenute zadnje butne lože – m. semimembranosus; m. semitendinosus; m. biceps femoris i m. gracilis);

U pokretima spoljne rotacije osnovnu ulogu ima mićić poznat kao – m. biceps femoris;

za unutrašnju rotaciju su odgovorni ostali fleksorni mišići;

za pokrete unutrašnje rotacije tibije u odnosu na femur (a obe su kosti potkolenice), odgovoran je takozvani m. popliteus.

Zglobna kapsula koja kolenu daje preko potrebnu čvrstinu (jer je zglob veoma opterećen i pored toga što spada u antigravitacione zglobove, on nosi i težinu čovekovog tela), ojačana je značajno ligamentima i mišićnim tetivama.

Ligamenti kolena su – medijalni i lateralni kolateralni ligamenti – koji stabilizuju zglob i sprečavaju njegovo „iskakanje“ u medijalnom i/ili leteralnom smeru prilikom ekstenzije potkolenice;

ukršteni ligamenti kolena, prednji i zadnji – zaduženi su da povežu koštane zglobne okrajke femura i tibije i da doprinesu stabilnosti kolenog zgloba pri pokretima savijanja i/ili opružanja;

veoma bitne strukture za koleni zglob su i takozvani meniskusi – medijalni i lateralni; meniskusi na poprečnom preseku imaju oblik trougla a osnovna uloga im je takođe povećanje stabilnosti kolenog zgloba, jer povećavaju podudarnost zglobnih površina potkolenih kostiju i istovremeno na sebe prenose deo opterećenja koje koleni zglob trpi (bilo pri odupiranju sili gravitacije, bilo pri pokretima u nekom od četiri pomenuta pravca).

Bekerova cista (Cysta Backeri) – poplitealna cista 

Bakerova (Bejkerova) cista je kako je u prethodnom tekstu i napomenuto, otečena poplitealna burza, a ime je dobila prema lekaru Bejkeru koji ju je prvi put opisao daleke 1877. godine kada je radio na ispitivanju tuberkuloze kolenog zgloba.

Bakerova cista predstavlja promenu koja se lokalizuje u zatkolenoj odnosno poplitealnoj jami, i koja se smatra cističnom formacijom koja je ili primarna (nepoznatog uzroka), ili pak sekundarna pojava (izazvana nekim poznatim patološkim procesom koji zahvata koleni zglob).

Cista nastaje takozvanim procesom „hernijacije“ odnosno provlačenja ili sinovijalne membrane kroz zadnju kapsulu kolenog zgloba i/ili pak prolaskom same sinovijalne tečnosti do kolene burze kroz normalnu tj fiziološku komunikaciju između njih, a osobito u slučajevima kada je povećana proizvodnja sinovijalne tečnosti (kakav je slučaj pre svega kod zapaljenskih i/ili degenerativnih reumatskih bolesti – reumatskog artritisa i kolene artroze).

Klinička slika Bakerove ciste 

Unutar poplitealne odnosno zatkolene jame, inspekcijom se vidi i fizikalnim pregledom se palpira veoma mekana formacija koja je cističnog oblika i koja fluktuira na dodir, jer u unutrašnjosti sadrži jednu gustu i sluzavu tečnost (to je u suštini sinovijalna tečnost, koja je obično infiltrovana i zapaljenskim ćelijama, a usled burzitisa koji je pridružen promenama).

Veličina Bakerove ciste može da varira, od veoma male promene pa do promene koja je veličine pesnice ili „dečije glave“.

Bitno je napomenuti, da Bakerova cista po lokalizaciji ne mora nužno da se nalazi u poplitealnoj jami, već može veoma često da se vidi u nivou prednje i/ili zadnje strane potkolenice (a kada se proces spusti između mišića i kostiju potkolena umesto da ide pozadi iz područja kolena).

Pravilo je da cista nestaje kada se koleno savije, a da se ponovo pojavljuje kada se potkolenica opruži (što može da pomogne u postavljanju dijagnoze bolesti).

Postavljanje dijagnoze Bakerove ciste 

Pored anamnestičkih podataka, i detaljnog kliničkog pregleda, u dijagnozi postojanja Bakerove ciste mogu da pomognu dopunske dijagnostičke metode – rentgengrafija kolenog zgloba sa kontrastom i laboratorijske analize (koje će imati značaja samo ako je u pitanju neki zapaljenski proces, kada su medijatori zapaljenja povećani u serumu).

Terapijski pristup kod postojanja Bakerove ciste kolena

Kada Bakerova cista ne pravi nikakve smetnje i/ili ukoliko je mala (kada je i najčešće asimptomatska), po pravilu se ne preduzima nikakva intervencija osim povremenog periodičnog praćenja promene (da bi se utvrdilo da li cista raste, odnosno da li se puni tečnošću, ili da li je došlo do zapaljenja koje je pogoršalo njen tok);

sa druge strane velike Bakerove ciste koje najčešće prave smetnje zbog kompresivnih simptoma, uklanjaju se punkcijom i hirurškim zatvaranjem komunikacije zgloba kolena i zatkolene jame (tj fiziološke komunikacije u zglobnoj čahuri kolenog zgloba), a kako ne bi došlo do pojave recidiva koji su u praksi veoma česta pojava.

Diferencijalna dijagnoza Bakerove ciste

Veliki diferencijalno dijagnostički problem kod nastanka Bakerove ciste, a naročito kada se radi o njenoj „atipičnoj“ lokalizaciji u potkolenici, predstavlja pomenuti tromboflebitis površnih vena potkolene regije.

U takvim problematičnim i/ili suspektnim slučajevima, radi se takozvana artrografija zgloba kolena, a koja dokazuje komunikaciju Bakerove ciste sa strukturama kolenog zgloba, kod preko 40% pacijenata (kada je u pitanju tromboflebitis, pomenute komunikacije nema);

Artrografija će takođe dokazati i postojanje zapaljenskih promena (burzitisa) i/ili eventualne kalcifikacije, a koje su posledica procesa zapaljenja odnosno taloženje kristala u zapaljenim ovojnicama zgloba kolena.

Sponzorisano:

loading...
Loading...