Dojka (latinski mamma) predstavlja paran organ koji se nalazi na prednjoj strani grudnog koša (takozvana regio mammaria), a koji se sastoji od mlečnog žlezdanog tkiva, masnog tkiva i vezivnog (fibroznog) tkiva. Dojka kao organ postoji i kod žena i kod muškaraca, ali je tokom evolucije dobila različit i razvoj i funkciju.
Zavisno od veličine dojki, one se vertikalno pružaju od nivoa II/III rebra gore, do nivoa VI/VII rebra dole, a horizontalno obuhvataju predeo od ivice grudne kosti (sternuma) do takozvane prednje pazušne linije.
Dojka kod žena predstavlja organ za dojenje (laktaciju) i kao takvu je čine dva osnovna dela – telo dojke (u kome su smešteni pomenuta mlečna žlezda, mlečni kanali i masno i vezivno tkivo) i bradavica dojke (koju sačinjava snop izvodnih mlečnih kanala čiji se zajednički otvor nalazi na vrhu bradavice). Ženska dojka počinje da raste i dobija definitivan izgled u toku puberteta, a pod dejstvom polnih hormona, kada prolazi kroz takozvanih 5 stadijuma razvoja po Taneru.
U toku trudnoće, dojka se opet pod dejstvom hormona priprema za proces dojenja odnosno za laktaciju, a samo dojenje predstavlja sam vrhunac funkcionalne svrhe dojke kod žena. U toku menopauze, dolazi do promene oblika i veličine dojki, pre svega jer sa prestankom delovanja polnih hormona dolazi do takozvane involucije mlečne žlezde i vezivnog tkiva.
Dojke kod muškaraca su anatomski slabije razvijene nego kod žena (osim u nekim hormonskim poremećajima, kada postoji takozvana ginekomastija – ženske dojke koje se razvijaju kod muškarca) i nemaju nikakvu fiziološku ulogu. Ono što je bitno naglasiti jeste da, iako su znatno češći kod žena, tumori dojke se mogu razviti i kod muškaraca.
Razvoj dojki u pubertetu
U pubertetu kod devojčica, koji obično počinje oko 11. godine života, prvi znak puberteta je upravo porast veličine i razvoj dojki, koji se stručno naziva telarha, a nastaje pod uticajem pomenutih polnih hormona, estrogena i progesterona.
Razvoj dojki kod devojčica u pubertetu prolazi kroz pet stadijuma – dojke prepubertetskog (infantilnog) izgleda; pojava „pupoljka“ dojke; rast dojki i njihovo ispupčavanje od zida grudnog koša; dalji rast veličine dojke i formiranje oblika; adultni izgled dojki.
Priprema dojki za laktaciju (lučenje mleka) u toku trudnoće
Tokom perioda trudnoće, a pod uticajem hormona prolaktina, estrogena, progesterona i laktogena, odvija se priprema mlečnih žlezda u dojkama za lučenje mleka i kasnije dojenje novorođenčeta. Glavni hormon, od svih prethodno pomenutih hormona, koji je najdirektnije odgovoran za proizvodnju i sekreciju mleka kod dojilja je hormon prolaktin, i njegov nivo počinje u krvi trudnice da se progresivno povećava već od 5. nedelje trudnoće.
Nakon porođaja, mleko se iz dojki izlučuje mehaničkim tj fiziološkim stimulusom koji predstavlja refleks sisanja, a koji se odmah po porođaju razvija kod zdravog novoređenčeta.
Međutim, pored neosporne uloge pomenutog refleksa sisanja, za normalno lučenje mleka i sam proces dojenja, bitno je odsustvo psiholoških ili emotivnih problema kod majke (osećaj straha, nesigurnosti, odsustvo želje za dojenjem deteta), ali i nekih oboljenja i poremaćaja dojke kakav je mastitis (zapaljensko oboljenje) ili ragade (pukotine u predelu bradavice koje mogu da krvare) koje su praćene neprijatnošću i/ili osećajem bola kod dojilja.
Sam proces dojenja ima dve osnovne uloge – nutritivnu i nenutritivnu. Nutritivna uloga dojenja kako joj i samo ime kaže, prevashodno je namenjena normalnoj ishrani ljudskog novorođenčeta, jer je priroda majčino mleko kao hranu maksimalno prilagodila zadovoljavanju potreba njenog potomstva u hranljivim materijama i u unosu dovoljne količine tečnosti.
Prvih 7 dana po rođenju se luči takozvani kolostrum (koji ima malo masti i mlečnog šećera tj laktoze, pa time obezbeđuje i manje kalorija), zatim se luči prelazno mleko, a oko 10-14 dana od početka laktacije, počinje lučenje pravog zrelog majčinog mleka.
Nenutritivna svojstva dojenja se sastoje pre svega u ostvarivanju bliskosti između majke i dojenčeta, a važnost nenutritivnog dojenja se ogleda u nekoliko karakteristika, koje se ispoljavaju ukoliko se dojenje prekine suviše rano ili se majčino mleko zameni sa adaptiranim veštačkim mlečnim formulama.
Naime, ako se dojenje svede samo na proces hranjenja, dolazi do većeg rizika za rano odvikavanje od dojke; dete koje ne doji traži utehu u sisanju cucle; sisanje cucle povećava rizik od češćih upala srednjeg uha i poremećaja normalnog razvoja zuba; gljivice na cucli doprinose razvoju oboljenja poznatog kao mlečac (soor), a zbog skraćenja vremena dojenja jer se dete naviklo na cuclu, dolazi do slabijeg napredovanja u rastu i razvoju.
Sa druge strane zbog toga što dete nedovoljno sisa, kraće i ređe doji, dolazi do problema i kod majki, nakon dojenja koje je skraćeno i retko, pa dolazi do smanjenog pražnjenja mleka, a zbog nepravilnog sisanja dojke (jer se dete naviklo na cuclu) dolazi do nastanka ranica na bradavicama i do posledičnog razvoja zapaljenskog procesa ili mastitisa na dojkama.
Bol, crvenilo i peckanje u dojci – glavni simptomi zapaljenja dojke ili mastitisa
Kao što se iz naslova može jasno protumačiti, simptomi koji se u dojkama javljaju u vidu neprijatnosti, bola, crvenila kože, ragada ili pukotina na koži dojke, crvenila i otoka dojke – najćešće su rezultat odnosno posledica patološkog stanja koje se naziva mastitis i predstavlja upalni proces u jednoj ili obe dojke.
Prema vremenu koje protekne do njegovog nastanka, i prema dužini trajanja patološkog procesa, ali u velikoj meri i prema uzrocima koji do zapaljenskih promena dovode, mastitis se može podeliti na dve osnovne forme – akutni i hronični mastitis.
Akutni mastitis
Akutni mastitis – predstavlja po definiciji naglo nastalo, nespecifično zapaljenje koje je najčešće izazvano bakterijskim uzročnicima. Ovaj oblik mastitisa se pre svega javlja kod dojilja, u prvih nekoliko nedelja (otprilike u periodu od 1-3 nedelje nakon porođaja), a najčešći izazivači su bakterije koje su normalni stanovnici kože (rezidentna flora).
Međutim, kod ozbiljnijih i težih kliničkih oblika akutnog mastitisa, glavni uzročnici mogu biti i druge piogene bakterije kakav je streptokok pneumonie (pneumokok) i stafilokokus aureus, koji ulaze u tkivo dojke kroz pukotine ili sitna oštećenja na bradavici koja su rezultat sisanja deteta i /ili zastoja viška mleka u izvodnim kanalima mlečnih žlezda.
Kada bakterijski uzročnici dospeju u tkivo dojke, nastaje serozni mastitis, a kako proces dalje napreduje, dolazi do stvaranja gnojnog procesa u dojkama i nastaje ozbiljnija forma oboljenja koja se naziva akutni gnojni (purulentni) mastitis.
Stafilokokna infekcija tkiva dojke, je karakteristična po tome što zahvata dublje slojeve i dovodi do opsežnijih i težih oštećenja, sa stvaranjem apscesa u dojkama (šupljina ispunjenih gnojnim sadržajem).
Infekcija sojevima piogenog streptokoka je češće površinska i dovodi do difuznih i rasprostranjenih gnojnih promena na dojci i nastanka flegmone (po definiciji je upravo akutno difuzno gnojno zapaljenje u kome nema stvaranja gnojnih kolekcija tj apscesa).
Kliničkom slikom dominiraju otok, crvenilo i bolna osetljivodt dojke koja je zahvaćena mastitisom. Gnoj se na površinu dojke može prazniti bilo preko otvora mlečnih kanalića (tj kroz otvor na bradavici), bilo preko pukotina na koži (pomenutih ragada) ili pak preko posebno formiranih fistuloznih kanala između tkiva dojke i spoljašnje sredine.
Kada se akutni mastitis suviše često ponavlja ili se pak ne prepozna i/ili ne leči na vreme, može da poprimi subakutan ili hroničan tok, čiji je krajnji ishod bujanje fibroznog (vezivnog) tkiva u dojci i stvaranje ožiljnih promena, kako u samoj unutrašnjosti dojke, tako i na njenoj površini tj na koži.
Kao jedna od najtežih komplikacija akutnog, ali i subakutnog i hroničnog mastitisa, nastaje širenje zapaljenskog procesa i prodiranje bakterija u limfni sistem i krv, što dovodi do nastanka sepse i septičkog šoka, sa mogućim smrtnim ishodom.
Hronični mastitis
Hronični mastitis – je zapaljenski proces na dojci/dojkama koji karakteriše dugo trajanje procesa, a najčešće nastaje kao posledica infekcije određenim mikroorganizmima ili kao posledica fizičke ili hemijske iritacije dojke.
– nespecifični mastitis hroničnog toka, izazvan je bakterijama i za posledicu ima stvaranje ožiljnog tkiva unutar i na koži dojke, što menja njen izgled i oblik. Sama dojka je na dodir obično bezbolna, ali je čvršće konzistencije i mogu se često napipati čvorići od ožiljnog tkiva koji mogu da pobude sumnju na neko teže oboljenje kakvi su na primer maligni tumori dojke.
– tuberkulozni hronični mastitis – predstavlja specifično hronično zapaljenje dojke koje je izazvano tuberkuloznim bacilom. Ova forma hroničnog mastitisa, nastaje širenjem tuberkuloznog procesa u tkivo dojke putem limfotoka ili krvotoka (limfogenim ili hematogenim putem). Obolela dojka je klinički uvećana, nepravilnog oblika i čvršće konzistencije, a u njenoj unutrašnjosti se nalaze takozvani tuberkulozni granulomi koji su obično veličine oko 2-3 mm (građeni su od centralno lokalizovanog nekrotičnog tkiva koje je okruženo zapaljenskim i džinovskim ćelijama).
– plazmacelularni mastitis – hronično zapaljenje dojki kod žena u periodu laktacije, koje su starije od 40 godina i koje imaju problema sa podojem novorođenčadi. Ovaj oblik hroničnog mastitisa je nebakterijsko zapaljenje dojke, koje je posledica hemijske iritacije, jer se usled nepravilnog podoja ili pak zadržavanja mleka u izvodnim kanalima mlečnih žlezda, zaostalo mleko zgrušava i sasušuje, čime se izvodni kanali zapušavaju i proširuju. U proširenim izvodnim kanalima, zgrušano mleko hemijskim reakcijama dovodi do oštećenja zidova kanala, tako da lumen kanala postaje ispunjen nekrotičnim tkivom i zgrušanim mlekom, pa se stvaraju granulomske mase. Dojka je klinički veoma bolna (posebno u predelu bradavice), crvena, natečena i neprirodno sjajne površine.
– komedo-mastitis – je hronični mastitis koji je nepoznatog uzroka, a nastaje kod žena starijih od 40 godina koje su višerotke, i obično je procesom zahvaćena samo jedna dojka. Izvodni kanali su ispunjeni beličastim sadržajem koji čini pomešano šgrušano mleko i nekrotične epitelne ćelije kanala, a takav „sirasti2 sadržaj, može pritiskom na predeo bradavice da se istisne kroz njen otvor. Sirasti sekret kod ove forma mastitisa je veoma neprijatnog mirisa, a dojka je veoma bolna, čvrste konzistencije i može da podseća na dojku koja je izmenjena malignim procesom, što je jako važno u diferencijalnoj dijagnozi.
– fokalna masna nekroza u dojci – predstavlja oblik hroničnog mastitisa kod koga je pre svega zahvaćeno masno tkivo dojke, koje na kraju procesa podleže pomenutoj masnoj nekrozi. Ovaj oblik mastitisa se najčešće javlja kod povreda dojke, ishemije dojke (nedovoljnog dotoka krvi), delovanja enzima masne lipaze na masno tkivo dojke u slučaju hroničnog pankreatitisa kada se enzim oslobađa u prevelikoj meri.
Proces na dojkama se sreće pre svega kod gojaznih žena, a manifestuje se jednostranom, veoma bolnom promenom u tkivu dojke koja je veličine oko 2-3 cm i veoma izraženim kalcifikacijama.
Lečenje mastitisa
Veoma je važno naglasiti da u toku mastitisa dete nikako ne sme da sisa, bilo zbog upotrebe lekova tj antibiotika, bilo zbog mogućnosti prenošenja infektivnih agenasa koji su do samog zapaljenja i doveli, a koji putem mleka veoma lako mogu inficirati novorođenčad, kojima imunitet svakako nije dovoljno izgrađen i kod kojih mogu nastati veoma teške i fatalne infekcije.
U zavisnosti od uzroka koji je doveo do upalnih promena na dojkama, terapija mastitisa može da bude kauzalna (uzročna) i simptomatska.
Kauzalna terapija podrazumeva primenu antibiotika, koji su u periodu dojenja dozvoljeni, jer je poznato da se oko 10% unetog leka izlučuje putem majčinog mleka.
U simptomatskoj terapiji se preporučuju analgetici (pre svega brufen), zatim stavljanje hladnih obloga na predeo dojki, bilo nekoliko puta u toku dana ili pak tokom noći.
Od pomoći kod mastitisa mogu biti i veoma blage i lagane masaže kružnim pokretima prstiju, koje mogu pomoći da se „razbiju“ ugrušci mleka koji su doveli do zapušenja izvodnih kanala.
U simptomatskom lešenju upale dojki, vrlo je bitna izbalansirana ishrana bogata vitaminima, kao i uzimanje tečnosti (a najbolje vode ili nezaslađenih čajeva) u što većim količinama.
