Daltonizam je redak poremećaj vida kod kojeg osoba ne vidi odnosno ne razlikuje sve boje. Daltonizam je dobio naziv 1798. po britanskom hemičaru, meteorologu i fizičaru Džonu Daltonu koji je tada prvi opisao njegove simptome jer ga je i on imao zbog čega je sa naučne strane pokušao je da utvrdi razlog zašto ne može vidi zelenu boju odnosno zašto je ne razlikuje od crvene boje.
Većina ljudi pod pojmom daltonizam smatra da oni koji od njega boluju vide crno-belo iako daltonizam može dosta da varira u pogledu boja koje njihovo oko raspoznaje.
Bitno je napomenuti na početku da je lečenje poremećaja vida i ublažavanja stepena njihove težine jako je važno zato što oko 90 odsto informacija o svetu oko sebe čovek prima putem posmatranja ljudi i okoline odnosno posredstvom vida, oko pet odsto slušanjem – čulom sluha, oko dva odsto čulom ukusa i isto toliko putem dodira i oko jedan odsto putem receptora za miris.
Zdravo ljudsko oko može da razlikuje spektar od oko 2000 boja i čak više od četiri miliona nijansi dok je kod daltonista taj spektar znatno manji, svega nekoliko boja i često svega stotinak nijansi, a neki čak teško razlikuju i osnovne boje – crvenu, žutu i plavu.
Pored toga što neke boje uopšte ne mogu da vide daltonisti takođe često ne raspoznaju i kontraste između sličnih nijansi jedne boje zbog čega je njihov vid neretko vrlo sveden i ograničen na nekoliko boja. Postoji nekoliko različitih oblika i podela daltonizma o kojima će biti reči u nastavku teksta.
Šta je daltonizam, kako i zbog čega nastaje i koje vrste postoje?
Daltonizam je u većini slučajeva uslovljen genetskim predispozicijama odnosno nasledan je i prenosi se na sa roditelja na decu uglavnom zbog čega se i zove urođeni daltonizam. Za ovu vrstu daltonizma još uvek nije pronađen lek dok se za stečene vrste daltonizma postoje terapije koje mogu da dovedu do izlečenja.
Urođeni daltonizam znatno je više zastupljen kod muškaraca nego kod žena zato što su geni zaduženi za čepiće koji otkrivaju i uočavaju crveni i zeleni spektar boja smešteni na iks hromozomu.
S obzirom na to da muškarci imaju jedan x i jedan y hromozom, a žene imaju dva x hromozoma kod njih se najčešće dešava da ukoliko se na jednom od hromozoma nalazi defektan gen zaslužan za daltonizam ispravan gen na drugom x hromozomu će biti dominantan pa žena najverovatnije neće biti daltonista dok je kod muškaraca obrnuta situacija odnosno preovladaće gen za daltonizam.
U svetu prema statistikama postoji oko 8 odsto muške populacije koja ima daltonizam i oko 0.5 odsto žena daltonista odnosno muškaraca sa ovim poremećajem ima oko 16 puta više nego ženskog pola dok prema procenama u Srbiji ima oko 500.000 daltonista.
Kod najrasprostranjenijeg oblika daltonizma čovek ne razlikuje crvenu od zelene boje, a u drugom manje zastupljenom slučaju crvenu od plave boje. Kod najtežih poremećaja vida daltonista ne raspoznaje nijednu boju odnosno vidi crno-belo zbog čega mu je jako teško da snalazi u prostoru oko sebe.
Uloga očnih receptora i kako funkcioniše čulo vida?
Čulo vida funkcioniše zahvljajući očima i mozgu. Oko prikuplja svetlosni spektar koji očno sočivo prosleđuje do nerava i receptora vida na retini – zadnji deo odnosno dno očne površine. Postoje dve vrste receptora za vid – čepići i štapići koji preko očnih nerava šalju nadražaje do očnog živca koji ih potom prosleđuje do mozga.
Štapića ima znatno više nego čepića i oni su postavljeni na perifernim delovima retine. Postoji oko 130 miliona štapića koji primaju nadražaje noću i oko sedam miliona koji funkcionišu u toku dana odnosno pri dnevnoj svetlosti. Štapići su zaduženi za detektovanje pokreta kao i slabe svetlosti u noćnim uslovima dok su čepići, koji su gusto raspoređeni u centralnom delu retine, zaduženi za registrovanje finih nijansi boja, finesa i detalja.
Štapići ne razlikuju boje dok čepići, kojih ima ukupno oko šest miliona, razlikuju spektre tri osnovne boje – crvene, zelene i plave. Zahvaljujući pigmentima ovih boja koje imaju u sebi postoje tri vrste čepića – protos za crveni spektar, deuteros za zelenu boju i tritos za plave nijanse zbog čega se ljudski vid naziva trihomatski. Nijanse boja u oku nastaju na osnovu količine svetlosnog spektra koje čepići mogu apsorbovati.
Nepostojanje ili smanjena sposobnost detektovanja boja manjeg ili većeg broja i vrsta čepića prouzrokuje neki od oblika daltonizma u zavisnosti koji čepići nedostaju ili ne funkcionišu kako treba. Ako postoji odsustvo protos čepića tada je u pitanju oblik daltonizma protanopija odnosno nemogućnost detektovanja crvene boje.
Čulo vida funkcioniše tako što naše oko prikuplja svetlost koja se reflektuje od stvari koje su u našem vidokrugu. Kada gledamo u predmet bele boje reflektuju se svi svetlosni spektri, a kada gledamo u nešto što je crne boje ne reflektuje ni jedan deo spektra. Dok npr. list neke biljke koji je zelene boje upija sve delove spektra, a reflektuje samo zeleni zbog čega ga vidimo kao zelen.
Osnovni tipovi daltonizma po kriterijumu raspoznavanja boja
Protanopija je oblik daltonizma kod koga ljudsko oko ne detektuje crvenu boju zato što ne postoje receptori za detektovanje crvene svetlosti. Oko jedan odsto ljudi na svetu pati od ovog poremećaja vida.
Protanomalija je oblik daltonizma gde postoje receptori za crvenu svetlost ali je njihova osetljivost manja nego kod normalnog vida.
Deuteranopija predstavlja nepostojanje receptora za zelenu svetlost zbog čega ljudski vid uopšte ne raspoznaje spektar zelene boje odnosno ne razlikuje ga od crvene boje. Ovaj oblik daltonizma je najviše rasprostranjen kod ljudi.
Deuteranomalija je oblik daltonizma kod koga su receptori za zelenu boju znatno manje senzibilni nego kod osoba sa normalnim vidom.
Tritanopija podrazumeva potpuno odsustvo receptora za plavu svetlost zbog čega osoba sa ovim poremećajem vida ne detektuje uopšte plavu boju. Ovaj oblik daltonizma je vrlo redak i prisutan je svega kod 0.0001 svetske populacije.
Tritanomalija je kada je vid oslabljen usled umanjene osteljivosti receptora za spektar plave boje.
Akromazija, monoakromazija predstavlja potpuno odustvo receptora za boje odnosno crno-beli vid odnosno monohromatsko viđenje sveta oko sebe. Ova vrsta daltonizma je najređa i ima je svega 0.00003 svetskog stanovništva.
Koji su ostali uzroci nastanka daltonizma osim naslednih faktora?
Ostali uzroci daltonizma su očna kao i druga oboljenja koja smanjuju sposobnost raspoznavanja boja očnih receptora kao i neke vrste lekova koje takođe nepovoljno utiču na receptore.
Katarakta je najčešći uzrok nenaslednog daltonizma. To je oboljenje koje zamućuje vid odnosno očna sočiva stvaranjem tačnije navlačenjem tzv. očne mrene odnosno sivog sloja preko sočiva što smanjuje osetljivost receptora za raspoznavanje boja. Katarakta se najčešće operiše pa i daltonizam kao njena posledica nestaje nakon operacije i uspešnog oporavka.
Parkinsonova bolest takođe može da uzrokuje daltonizam zato što je to vrsta neurološkog oboljenja koja vrši pritisak na nervne ćelije oka i na očne receptore zbog čega se znatno smanjuje njihova osetljivost.
Leberova nasledna optička neuropatija je oboljenje koje se uglavnom javlja kod muškaraca i slično je daltonizmu po nekim karakteristikama, a osobe koje ga imaju ne mogu da razlikuju crveni i zeleni spektar boja.
Lek tiagabin koji se koristi u terapiji protiv epilepsije prema istraživanjima i statistikama smanjuje senzibilnost očnih receptora u detektovanju boja kod oko 41 odsto pacijenata koji ga koriste, ali daltonizam kao nus pojava uzimanja ovog leka je prolazan i nestaje sa prestankom korišćenja tiagabina. Pored ovog postoje i drugi lekovi koji mogu prouzrokovati daltonizam.
Daltonizam može nastati i kao posledica uznapredovalog dijabetesa koji znatno oštećuje očne nerve i receptore, a u najgorem slučaju može dovesti i do potpunog slepila kao najgoreg ishoda.
Takođe, daltonizam može biti prouzrokovan i preteranom i neumerenom upotrebom alkohola – alkoholizam što vrlo negatvino utiče na nervni sistem i slabi mnoge moždane i druge funkcije među kojima su i one zadužene za vid i raspoznavanje boja.
Daltonizam može nastati i kao posledica starosti s obzirom na to da starenje može da ošteti očne receptore mrežnjače oka.
Takođe, fizičke povrede i oštećenja delova mozga koji upravljaju vidom mogu da prouzrokuju neki od oblika daltonizma smanjivanjem sposobnosti detektovanja boja.
Kako se otkriva daltonizam – testovi i metode dijagnostikovanja?
Istorijat dijagnostikovanja daltonizma
Daltonizam se dijagnostikuje različitim testovima osetljivosti ljudskog vida na boje, a prvo ispitivanje senzibilnosti očnih receptora uradio je i uveo u medicinsku praksu fiziolog Holmgren iz Švedske nakon železničke nesreće čiji uzrok nije mogao precizno da bude određen. Naime, nije bilo jasno da li se radi o ljudskoj grešci i ako se radi zbog čega je do nje došlo.
Nakon sprovedenog testiranja utvrđeno je da je mašinovođa imao poremećaj u raspoznavnaju boje čime su Holmgrenove sumnje bile u neispravan vid mašinovođe bile potvrđene. Prilikom ispitivanja Holmgren je u jednu posudu stavio i izmešao niti vunice različitih boja i nijansi tražeći od mašinovođe da izdvoji određenu boju što on nije uradio kako treba jer nije mogao da ih raspozna.
Išihara test
Daltonizam se otkriva putem testova za utvrđivanje stepena vida odnosno sposobnosti detektovanja boja. Ovi testovi slični su pregledima kod oftamologa za određivanje dioptrije, a razlika je što umesto table sa brojevima, slovima i znakovima različitih veličina osoba najčešće posmatra tablice sa slikama tačkasto obojenih krugova unutar kojih se nalaze isto tako obojeni brojevi.
Osoba sa normalnim vidom jasno razlikuje boje i vidi koji je broj u pitanju dok npr. daltonista sa poremećajem deuteranopije ne može da vidi zeleno obojen broj u crvenom krugu jer sve vidi crveno ili ga ne vidi jasno odnosno vidi pogrešan broj ako ima deuteranomaliju odnosno smanjenu osetljivost receptora za vid za zelenu boju – npr. daltonista vidi broj 21 umesto 74 koji je naslikan u krugu. Ovaj metod dijagnostikovanja naziva se Išihara test koji danas već spada u “stare” metode dijagnostikovanja.
Ostali testovi
Postoji nekoliko vrsta testova sa različitim vrstama obojenih slika i prepoznavanja osetljivosti očnih receptora na boje, a neki od njih koji se najčešće primenjuju za dijagnostikovanje oblika daltonizma za razlikovanje zelene i crvene boje su Dvorin, Rabkin, Išihara, Velhagen.
Pored tačkastih testova za postavljanje dijagnoze protanopije, protanomalije, deuteranopije i deuteranomalije koriste se i tzv. test pamuka, zatim Lantern test i drugi.
Precizno utvrđivanje oblika i stepena daltonizma pomoću anomaloskopa i Išihara tablica
Za utvrđivanje tačnog oblika i stepena daltonizma odnosno koliko su receptori oštećeni i koliko boja i nijansi ljudsko oko ne razlikuje koristi se savremeni aparati anomaloskopi (Moreland, Nagel-ov anomaloskop itd.) koji funkcionišu po principu obojene svetlosti i pomoću njih pored poremećaja vida u raspoznavanju zelene i crvene boje može da se dijagnostikuje i tritanopija. Metoda utvrđivanja oblika i stepena daltonizma pomoću anomaloskopa primenjuje se najčešće u kombinaciji sa Išihara tablicama, a prilikom tog pregleda osoba meša crvenu i zelenu boju u određenom odnosu kako bi na kraju dobila odgovarajuću žutu nijansu.
S obzirom na to da je daltonizam u većini slučajeva nasledan savetuje se da roditelji odvedu dete na pregled kod oftamologa u period između njegove treće i pete godine života jer dete tada stiče sposbnost razlikovanja spektra osnovnih boja putem učenja i posmatranjem sveta oko sebe.
Prema medicinskim istraživanjima bebe prvo uočavaju i raspoznaju crvenu boju koja je istovremeno najprivlačnija za njihove oči zbog čega se savetuje da prve igračke za bebu budu upravo crvene boje.
Poteškoće sa kojima se susreću osobe sa daltonizmom
Osobe koje imaju neki lakši ili još gore teži oblik daltonizma nailaze na velike probleme u životu i prilikom snalaženja u okolini. Deca već od samog početka imaju problema sa procesima učenja još od vrtića i školovanja jer ne razlikuju određene boje pa se dešava npr. da deca prilikom crtanja travu oboje crvenom bojom umesto zelenom ili krov kuće zelenom umesto crvenom.
Takođe, školska tabla za pisanje je najčešće zelene boje što daltonistima koji imaju oblik deuteranopije znatno otežava proces učenja. Deci koja imaju daltonizam, a pohađaju školu problem predstavljaju i udžbenici koji imaju crteže, fotografije, slike i grafikone u boji, a tipičan primer su geografske karte koje su obojene raznim bojama što daltonistima otežava uočavanje geografskih oblasti na njima.
Ovakvi problemi mogu vrlo negativno da utiču i na psihički razvoj deteta jer ga njegovi vršnjaci i drugari mogu odbacivati, podsmevati mu se i slično ne shvatajući da se radi o poremećaju vida ili ne shvatajući prirodu daltonizma.
Daltonisti se i u svakodnevnom životu i tokom obavljanja svakodnevih aktivnosti mogu susretati sa nimalo naivnim problemima. Jedan od tipičnih primera su crveno i zeleno svetlo na semaforu koja ne razlikuju oni koji pate od deuteranopije ili protanopije zbog čega mogu da krenu preko pešačkog prelaza iako je upaljeno crveno svetlo ili da stoje na pešačkom prelazu iako semafor signalizira zeleno svetlo za slobodan prolaz.
Istovremeno upravo zbog semafora kao i saobraćajnih znakova koji često imaju crvenu boju na sebi daltonisti kao vozači su rizični za saobraćaj jer neretko izazivaju saobraćajne nezgode zato što ne detektuju i ne razlikuju boje. U Srbiji zakonski propisi za izdavanje vozačkih dozvola daltonistima nisu mnogo strogi i veliki broj ljudi sa ovim poremećajem vida može da ih dobije dok su u nekim drugim zemljama propisti za ovu kategoriju znatno rigorozniji nego kod nas.
Danas postoje i semafori sa zvučnom signalizacijom namenjeni pešacima koji su slepi i slabovidi, ali ih u Srbiji ima vrlo malo zbog čega sve osobe sa poremećajem vida moraju da vode računa prilikom prelaska preko pešačkog prelaza ili da imaju nekog uz sebe ko će im pomoći u tome ili ih bar obavestiti ih kada je svetlo zeleno.
Daltonisti, u zavisnosti od toga koji poremećaj vida imaju, mogu da obavljaju samo neke poslove i ne mogu da se bave velikim brojem zanimanja. Sva medicinska zanimanja poput medicinskih sestara i tehničara, laboratorijskih i zubotehničara, stomatologa i lekara nisu pogodna za njih jer se osobe koje bave ovim profesijama gotovo svakodnevno susreću sa krvlju koja je crvene boje, a koju većina daltonista ili ne detektuje ili ne razlikuje od zelene boje.
Tu su i mnoga druga zanimanja koja uključuju često ili nezbežno raspoznavanje boja i nijansi kao što su moleri, farbari, keramičari, rad u raznim industrijskim pogonima za proizvodnju prehrambenih proizvoda, boja i lakova, lekova, odevnih predmeta i niz drugih profesija.
Na koji način se leči daltonizam i kako se ublažavaju njegovi simptomi?
Kao što je već rečeno nasledni daltonizam, koji je i najčešći, se ne može izlečiti, ali se zato oslabljen vid prouzrokovan ovim urođenim poremećajem može donekle ispraviti i poboljšati.
Rezultati kliničkih ispitivanja pokazali su da kod oko 70 odsto osoba se nekim od najčešćih oblika daltonizma, kao što je deuteranopija, korektivna sočiva sa slojem efikasno poboljšavaju vid i sposobnost razlikovanja boja što se može ustanoviti i primenom Išihara i drugih testova dok se oko 25 odsto daltonista koji su koristili ova sočiva izjasnilo da jasnije vidi i raspoznaje boje.
Sočiva deluju tako što prilagođavaju pacijenta na boje koje do sada nije mogao da vidi, a vid je u tom slučaju poboljšan i ispravljen kada se oči u potpunosti priviknu na boje. Vid nikada nije u potpunosti ispravljen iako je učinak veliki.
Nakon skidanja sočiva pacijent stavlja korektivne tzv. colorlite naočare i kada se privikne na njih, nakon nekoliko minuta, treba da uradi kontrolni test – Išihara ili neki drugi kako bi utvrdili stepen poboljšanja vida.
