Čovek je zbog svoje stalne izloženosti, kako endogenim tako i egzogenim štetnim faktorima, a pre svega infektivnim agensima tj mikroorganizmima (virusi, bakterije, paraziti, gljivice), razvio svojevrstan sistem zaštite, a koji se stručno naziva imunski sistem ili imunitet.
Nespecifična i specifična zaštita organizma
Odbrambeni sistem ljudskog organizma, svoju „borbu“ protiv mikroorganizama, započinje u prvom redu mehanizmima nespecifične zaštite, a u koju spadaju i monociti i monocito-makrofagni (ili RES- retikulo endotelni) sistem.
Nespecifična zaštita organizma, podrazumeva:
1) anatomske barijere – koje čine intaktna koža i sluznice;
2) cirkulišuće odbrambene ćelije – u koje spadaju neutrofili, monociti, makrofagi i NK ćelije tj „ćelije ubice“(od engleskog izraza – natural killer cell);
3) sistem komplementa – koji predstavlja svojevrstan „skup“ od 20 neaktivnih cirkulišućih proteina plazme, a koji se mogu aktivirati klasičnim ili alternativnim putem;
4) odbrambenu zapaljensku reakciju organizma – čiji je osnovni zadatak da ukloni uzročnika tj štetnog agensa i da dovede do obnavljanja oštećenog tkiva i/ili organa;
5) supstance koje se izlučuju iz raznih vrsta ćelija a nazivaju se – citokini: interferoni α i β (koji imaju antivirusnu ulogu); interleukin-1, tumor nekrosis faktor i hemokini (koji indukuju nastanak zapaljenja); interferon γ (koji aktivira tkivne makrofage); kao i citokini koji su odgovorni za umnožavanje i aktivaciju pomenutih NK ćelija (interleukin-12 i interleukin-15)
Sa druge strane, specifična zaštita organizma, bazirana je na delovanju onih ćelija, koje imaju receptore, koji su specifični za tačno određene uzročnike, a koji se u kontaktu sa stranim supstancama tj antigenima, aktiviraju i tako štite organizam od određene vrste patogena .
Specifičnu imunsku odbranu organizma čine – T i B limfociti i plazma ćelije (plazmociti).
Šta su monociti i koja je njihova uloga u organizmu?
Monociti su ćelije, koje pripadaju grupi belih krvnih zrnaca tj leukocita, a koji se mogu podeliti na dve osnovne loze – fagocitna loza leukocita (granulociti i monociti) i imunocitna loza leukocita (limfociti i plazmociti).
Obe pomenute grupe tj loze leukocita, vode poreklo od pluripotentne matične stem ćelije, i stvaraju se od ove početne ćelije, a preko čitavog niza „prekursora“ u aktivnoj tj crvenoj koštanoj srži.
Mijeloidna loza, a od koje i potiču granulociti i monociti (fagocitne ćelije), počinje u koštanoj srži mijeloidnom prekursorskom ćelijom koja se naziva – mijeloblast.
Sa druge strane, limfoidna loza, od koje nastaju limfociti i plazmociti (imunske ćelije), vodi poreklo od prekursorske ćelije koja je poznata pod nazivom – limfoblast.
U pomenutu grupu fagocita, a čija je osnovna uloga proces fagocitoze (u bukvalnom prevodu „proždiranje“ i enzimsko svarivanje štetnog agensa), ubrajaju se monociti i granulociti, kojih ima 3 vrste – bazofili, neutrofili i eozinofili.
Monociti predstavljaju cirkulišuće fagocite, od kojih prelaskom u tkiva, nastaju mnogo „moćnije“ tj potentnije fagocitne ćelije, a koje se nazivaju tkivni makrofagi.
Cirkulišući monociti se smatraju nezrelim fagocitima, dok tkivni makrofagi predstavljaju zrele fagocitne ćelije.
Pomenuti tkivni makrofagi, obavljaju proces fagocitoze u zajedničkom delovanju sa cirkulišućim monocitima, i nazivaju se kako je već ranije u tekstu pomenuto RES ili monocito-makrofagni sistem.
Sam proces fagocitoze, podrazumeva da monociti i makrofagi: prepoznaju štetni agens tj patogeni mikroorganizam; da taj štetni agens „usisaju“ u svoju unutrašnjost ili da ga pak „opkole“ ukoliko je suviše velikih dimenzija; i da štetni mikroorganizam, na kraju lučenjem litičkih enzima razlože i eliminišu ga iz organizma.
Makrofagi mogu da budu pokretni ili fiksirani u odgovarajućim tkivima i organima, pa tako postoje – makrofagi u limfnim čvorovima i slezini (koji predstavljaju sekundarne limfoidne organe); alveolarni makrofagi u plućima; makrofagi u jetri (Kupferove ćelije); makrofagi u glomerulima bubrega, ali i u brojnim drugim tkivima i organima, koje štite od patoloških poremećaja i prodora neželjenih mikroorganizama.
Monociti nastaju, kako je već rečeno, procesom sazrevanja iz pluripotentne ćelije u koštanoj srži, i oni slobodno cirkulišu u krvi tj predstavljeju cirkulišuće mononukleusno-fagocitne ćelije krvi.
Nakon što prođu iz krvi u tkiva, dolazi do diferentovanja monocitnih ćelija u opisane tkivne makrofage.
Poluživot monocita u cirkulaciji, normalno iznosi oko 1 dan (nakon čega se ova ćelija, diferentuje u makrofage, čiji je poluživot i nekoliko meseci), dok je njihov normalan broj kod odraslih osoba, u rasponu od 200-950/mm³ zapremine krvi.
Normalan broj leukocita se kreće oko 7000/μl krvi, a leukocitna formula predstavlja procentualno učešće svih podvrsta belih krvnih zrnaca, u njihovom ukupnom navedenom broju.
Veoma je bitno, kako preventivno tj u rutinskim kontrolama opšteg zdravstvenog stanja, tako i kod brojnih bolesti i patoloških poremećaja, u laboratorijskoj analizi kompletne krvne slike, odrediti i leukocitnu formulu, koja normalno sadrži: 62% neutrofilnih granulocita; 2,3% eozinofilnih granulocita; 0,4% bazofilnih granulocita; 5,3% monocita i približno 30% limfocita.
Monocitopenije – stanja smanjenog broja monocita u organizmu
Kada ukupan broj monocita u krvi, padne ispod pomenutih referentnih vrednosti, takvo stanje se naziva monocitopenija, a može biti uzrokovano različitim bolestima i poremećajima.
Važno je naglasiti, da se izolovani pad monocita tj izolovana monocitopenija, javlja dosta retko, i da se poremećaj najčešće „sreće“ u sklopu pancitopenija (smanjen broj svih ćelija krvi).
Uzroci monocitopenija
1) monocitopenije mogu nastati u prvim mesecima života, kod tek rođene dece – jer deca normalno nemaju razvijene imunske sposobnosti, i imunske ćelije „dobijaju“ od majke putem placentnog krvotoka. Ovakva stanja ranog nedostatka monocita, obično su udružena sa drugim poremećajima imunskog sistema, nekim sistemskim bolestima i poremećajima i konstitucionalnim oboljenjima;
2) propadanje monocita sa posledičnim smanjenjem njihovog broja, može da nastane i u slučaju da antitela majke koja su usmerena protiv monocita, putem placente pređu u krv fetusa i da dovedu do takozvane – izoimune monocitopenije;
3) postojanje neke od imunskih ili autoimunskih bolesti (sa stvaranjem antitela ili auto-antitela, a koja su usmerena primarno na monocite), dovodi do vezivanja stvorenih antitela za monocite u krvi i do njihovog posledičnog raspadanja, sa nastankom monocitopenije.
U takve bolesti, sa pomenutim stvaranjem antitela protiv sopstvenih neprepoznatih ćelija i/ili tkiva, pre svega spadaju autoimunski poremećaji kakav je sistemski eritemski lupus (SLE), reumatoidni artritis (RA) i neke druge bolesti iz grupe sistemskih bolesti vezivnog tkiva tj kolagenoza;
4) monocitopenija može da nastane, i u slučaju postojanja veoma teških kako bakterijskih (tuberkuloza), tako i virusnih infekcija (HIV virusom, EBV virusom), a koje odbrambeni sistem organizma iz nekog razloga nije u stanju da „savlada“.
Tada se događa, da neke od pomenutih bakterija, počnu da luče veoma opasne i potentne (jake, moćne) endotoksine, koji deluju na koštanu srž i dovode do poremećaja samog stvaranja monocita. Isto tako, jaki virusi i/ili drugi infektivni agensi, mogu izvršiti direktnu invaziju i oštećenje koštane srži, sa posledičnim nastankom monocitopenije pa i pancitopenije (pad broja svih vrsta ćelija krvi, a koje stvara koštana srž);
5) bolesti slezine i uvećana slezina tj splenomegalija, mogu da dovedu do uništavanja monocita (kao i granulocitne loze belih krvnih zrnaca) i posledičnog pada njihovog broja u cirkulaciji;
6) bolesti koštane srži, koje dovode do monocitopenije su mnogobrojne, a to su pre svega: već pomenute infekcije koštane srži; dejstva egzogenih/endogenih toksina; primarni ili metastatski tumori koštane srži; aplazija i /ili hipoplazija koštane srži (aplastična anemija i pancitopenija); radioterapija; hemioterapija; delovanje brojnih lekova (pre svega lekova iz grupe kortikosteroida, imunosupresiva i citostatika);
7) monocitopenija kao posledica delovanja lekova i toksičnih materija (kakav je, posebno opasan – etil alkohol), izdvaja se u posebnu kategoriju jer navedene supstance mogu da deluju bilo direktnim oštećenjem cirkulišućih monocita, bilo već pomenutim delovanjem na koštanu srž (tj na pluripotentnu matičnu ćeliju iz koje monociti nastaju).
Oštećenja monocita (i/ili matične ćelije iz koje se oni stvaraju), lekovima i drugim hemijskim materijama, su dozno zavisna i obično sa prekidom terapije dolazi do brzog oporavka, kao i do značajnog poboljšanja krvne slike
Monocitoze – stanja povećanog broja monocita u organizmu
Kada broj monocita u cirkulaciji, poraste iznad referentnih tj graničnih vrednosti, a koje su normalne za odrasle osobe, nastaju stanja povećanog broja monocita u krvi koja su poznata pod nazivom – monocitoze.
Uzroci monocitoza
1) infekcije, kakve su: bakterijske infekcije (tuberkuloza, sifilis, bakterijski endokarditis); virusne infekcije (morbili, rubela, parotitis, infektivna mononukleoza); razne parazitarne infekcije; retke tropske infektivne bolesti (malarija, lajšmanijaza, tifus) – mogu dovesti do povećanog broja monocita u cirkulaciji, a sa ciljem fagocitoze i razgradnje uzročnika bolesti;
2) hronični zapaljenski procesi – infektivni/neinfektivni i specifični/nespecifični;
3) kolagenoze ili sistemske bolesti vezivnog tkiva – poliarteritis nodoza, lupus (SLE), vaskulitisi, reumatoidna bolest (RA), sarkoidoza;
4) hematološka oboljenja, a pre svega maligne bolesti krvi kakve su – leukemije (akutna i hronična monocitna leukemija; akutna mijelomonocitna leukemija) i limfomi (Hodgkinov limfom);
5) zapaljenske bolesti creva – Ulcerozni kolitis i Chronova bolest, mogu biti praćene povećanim brojem monocita u cirkulaciji;
6) hronične granulomatozne bolesti – koje predstavljaju grupu oboljenja u kojima je dominantno i specifično poremećena fagocitna funkcija tj u kojima proces fagocitoze iz nekog razloga ne „funkcioniše“ normalno;
7) neke endokrine i metaboličke bolesti i poremećaji, mogu biti praćene monocitozom u cirkulaciji, a tipičan primer je Kušingov sindrom (poremećaj rada kore nadbubrežnih žlezda, a u smislu postojanja hiperkorticizma tj hiperfunkcije nadbubrega)
Lečenje poremećaja broja monocita u cirkulaciji
Povećan i/ili smanjen broj monocita u cirkulaciji, obično je kako je u prethodnom tekstu navedeno, posledica nekog oboljenja ili stanja, te time predstavlja sekundarnu pojavu.
Iz tog razloga, poremećaj broja monocita se leči ili koriguje, lečenjem osnovnog oboljenja tj osnovnog uzroka koji je do porasta ili pada broja monocita i doveo.
Do izlečenja osnovnog oboljenja, se mogu primenjivati transfuzije krvnih elemenata, ukoliko je broj monocita smanjen ili pak, u najtežim slučajevima i transplantacije koštane srži.
U svakom slučaju, nakon što lekar specijalista utvrdi osnovni uzrok poremećaja broja monocita, terapija se usmerava na lečenje osnovne bolesti, a koja će potom dovesti i do popravljanja nastale posledice (u ovom slučaju porast/pad broja monocita).