Pankreas ili gušterača je jedan od brojnih žlezdanih organa u ljudskom organizmu, koji ima dve osnovne funkcije – egzokrinu i endokrinu, pa se na osnovu toga može, u funkcionalnom smislu pdeliti na egzokrini i endokrini pankreas.
1) egzokrini pankreas – sekretuje pankreasni sok, u kome se nalaze enzimi za varenje hrane, a koji se iz pankreasa ulivaju u dvanaestopalačno crevo (duodenum)
2) endokrini pankreas – proizvodi dva najvažnija hormona za regulaciju nivoa šećera (glukoze) u krvi, a to su hormoni insulin i glukagon
Anatomija pankreasa i odnosi sa susednim organima
Pankreas se nalazi smešten u središnjem delu trbušne duplje, u njenom gornjem ili nadmezokoličnom spratu.
Naime, trbušna duplja je u odnosu na transverzalni kolon, a radi jednostavnije orijentacije o položaju njenih organa, podeljena na gornji i donji „sprat“. Gledano u odnosu na kičmeni stub, pankreas „leži“ u nivou prvog i drugog lumbalnog (slabinskog) pršljena – nivo L1 i L2 lumbalne kičme.
Na osnovu položaja pankreasa u trbušnoj duplji, mogu se odrediti i njegove projekcije:
– na prednjem trbušnom zidu – gde njegov položaj odgovara regiji pupka
– na zadnjem trbušnom zidu i na leđima, njegova projekcija odgovara pomenutim L1 i L2 lumbalnim kičmenim pršljenovima
Ukupna dužina pankreasa iznosi oko 15 cm, a njegova težina se kreće oko 80 grama; ima čvrstu konzistenciju i bledoružičastu boju.
Kako je već napomenuto, pankreas se nalazi u sredini trbušne duplje, i postavljen je poprečno celom svojom dužinom, a anatomski je „priljubljen“ uz zadnji trbušni zid.
Sastavni delovi pankreasa su idući sa desna na levo– glava pankreasa (najširi deo ove žlezde); vrat pankreasa (suženje koje razdvaja glavu i telo pankreasa); telo pankreasa (središnji „trakasti“ deo) i rep pankreasa (najuži deo žlezde).
Pankreas je „spljošten“ od napred prema nazad, pa se na njemu mogu razlikovati tri strane (prednja, zadnja i donja) i tri ivice (gornja, donja i prednja), a koje su važne zbog razumevanja odnosa pankreasa sa susednim organima abdomena:
– na gornjoj ivici glave pankreasa smešten je gornji deo dvanaestopalačnog creva (ceo pankreas je inače smešten u takozvanom „konkavitetu“ vijuge duodenuma)
– uz prednju ivicu pankreasa je smešten silazni deo dvanaestopalačnog creva
– uz donju ivicu pankreasa je priljubljen donji deo dvanaestopalačnog creva
– ispred prednje strane pankreasa se nalazi zadnja strana želuca (ili prostije rečeno, pankreas je većim delom smešten iza želuca)
– odnosi zadnje strane pankreasa su od najvećeg značaja, jer je ova strana žlezde u odnosu sa brojnim važnim organima, ali i krvnim sudovima i nervima; sve to je od naročitog značaja kod oboljenja pankreasa, jer se ona mogu ispoljiti nekim simptomima koji nisu karakteristični, upravo zato što potiču od zahvaćenih susednih struktura sa zadnje strane pankreasa.
Dakle – iza zadnje strane glave pankreasa nalazi se glavni žučni vod ili ductus holedokus; sa zadnje strane vrata pankreasa se nalazi celijačni nervni splet (pa se time objašnjavaju veoma jaki bolovi, koji su jedan od glavnih simptoma većine oboljenja pankreasa); iza tela pankreasa se nalazi crevni limfatični sistem i brojne limfne žlezde.
Bitno je na kraju napomenuti, bez ulaženja u složenu anatomiju krvnih sudova i njihovih brojnih anastomoza i ogranaka, da se i ispred i iza pankreasa nalaze veoma važni veliki kako arterijski, tako i venski krvni sudovi.
Uloga pankreasa u organizmu
Radi što boljeg razumevanja složene uloge ove žlezde sa dvostrukim lučenjem, posebno će biti opisani egzokrini i endokrini pankreas.
Građa i funkcija egzokrinog pankreasa
Egzokrini pankreas je po svojoj građi veoma sličan pljuvačnim žlezdama, a sastoji se od velikog broja pankreatičnih lobulusa (režnjića) u kojima su smeštene žlezdane strukture ili acinusi, a koji vrše i stvaranje i lučenje pankreasnog soka.
Od pomenutih struktura pankreasa, polaze najpre sitni izvodni kanali, koji se zatim sukcesivno spajaju u jedan glavni pankreasni izvodni kanal (Wirsungov kanal), koji se spaja sa glavnim žučnim kanalom (ductus choledocusom) na unutračnjem zidu silaznog dela duodenuma.
Dakle, i glavni pankreasni i glavni žučni izvodni kanal, se spajaju u jedan zajednički izvodni put koji se završava proširenjem nazvanim – hepatopankreatična ampula, koja se „otvara“ u pomenutom nishodnom dvanaestopalačnom crevu.
Pankreasni sok se sastoji od vode, elektrolita (natrijuma, kalijuma, kalcijuma, hlorida, sulfata, fosfata i bikarbonata) i enzima koji se nalaze u neaktivnom obliku (u formi takozvanih zimogena), a koji se aktiviraju zahvaljujući optimalnoj pH vrednosti želudačnog soka (čija je kiselost neutralisana upravo jonima bikarbonata).
Ukoliko se enzimi u pankreasnom soku, ne bi nalazili u neaktiviranoj formi,odnosno u formi pomenutih prekursora – zimogena, došlo bi do autodigestije, ili samosvarivanja pankreasa prilikom njihove sekrecije.
U pankreasnom soku se nalazi oko 20 enzima u obliku prekursora, a čija je glavna uloga u procesu varenja hrane, dok je njihova sekrecija regulisana dejstvom hormona (sekretina, holecistokinina i gastrina) i nervnog sistema.
Glavni enzimi u pankreasnom soku su:
– amilaza – iz grupe amilolitičkih enzima, koja razgrađuje skrob do prostijih šećera
– pankreasna lipaza, holesterol esteraza i fosfolipaza – iz grupe lipolitičkih enzima, koji služe za razgradnju složenih masti do slobodnih masnih kiselina
– endopeptidaze, egzopeptidaze i pankreasna elastaza – koji pripadaju grupi proteolitičkih enzima, i čija je glavna uloga razgradnja proteina do aminokiselina
Na dnevnom nivou se iz egzokrinog pankreasa, izlučuje oko 1,5-3 litra pankreasnog soka, koji je neophodan za varenje hrane, a njegova pH vrednost je alkalna (pH ≥ 8). Upravo takva alkalna sredina koja vlada u pankreasnom soku, sprečava pomenutu autodigestiju pankreasa i omogućava optimalno delovanje svih izlučenih pankreasnih enzima.
Među najznačajnija oboljenja egzokrinog pankreasa se ubrajaju njegovo akutno i hronično zapaljenje (akutni i hronični pankreatitis) i karcinom pankreasa (naročito težak, i u visokom procentu smrtonosan je karcinom glave pankreasa).
Građa i funkcija endokrinog pankreasa
Endokrini pankreas je izgrađen iz brojnih Langerhansovih ostrvaca, koja se nalaze između acinusa egzokrinog pankreasa, a izgrađena su iz nekoliko tipova ćelija – α ćelija koje luče hormon glukagon; β ćelija koje luče hormon insulin; i CC ćelija koje luče pankreasni polipeptid.
Kako je ranije već i napomenuto, glavna uloga endokrinog pankreasa je regulisanje nivoa glukoze u krvi, a upravo je sama koncentracije glukoze u krvi stimulus za lučenje ova dva hormona koji imaju suprotna dejstva.
Normalan nivo šećera u krvi se kreće u granicama od 3,6-6,2 mmol/L, i to znači da je endokrina pankreasna sekrecija normalna, i da postoji ravnoteža u delovanju insulina i glukagona. Važno je samo dodatno napomenuti, da na nivo glukoze u krvi utiču i druge supstance i hormoni, koji nisu predmet razmatranja ovog teksta pa neće biti detaljnije opisivani.
Ukoliko dođe do porasta nivoa glukoze u krvi, endokrini pankreas putem svojih β ćelija, pojačano stvara i sekretuje hormon insulin, koji pomaže da se višak glukoze „ubaci“ u ćelije jetre i mišića i da se deponuje u obliku glikogena.
Sa druge strane, ako dođe do pada nivoa šećera u krvi, to je „okidač“ za aktivaciju α ćelija endokrinog pankreasa, a koje ubrzo pojačavaju sintezu i sekreciju hormona glukagona, koji bilo oslobađanjem glukoze iz depoa, bilo njenom sintezom iz odgovarajućih prekursora, dovodi do porasta nivoa šećera u krvi.
Jedno od najčešćih i najpoznatijih oboljenja endokrinog pankreasa je diabetes mellitus ili šećerna bolest, a koja upravo nastaje kao posledica poremećaja u sintezi i sekreciji i/ili pak u dejstvu insulina na periferna tkiva.
Glavno obeležje šećerne bolesti je trajna hiperglikemija (nivo glukoze u krvi ≥ 7,0 mmol/L našte tj „na gladan stomak“), a postoji nekoliko tipova ove bolesti od kojih su najvažniji:
– DM tip I ili insulin zavisni tip dijabetesa – kod koga je za lečenje i preživljavanje uopšte neophodna terapija insulinom
– DM tip II ili insulin nezavisni tip dijabetesa – koji je povezan sa rezistencijom ili otpornošću perifernih tkiva na dejstvo insulina, a koji se u početku leči povećanjem fizičke aktivnosti, smanjenjem telesne mase (jer su obično u pitanju gojazne osobe) i uzimanjem oralnih antidijabetičnih preparata. Ukoliko ni jedna od navedenih mera ne pomogne i bolest i dalje napreduje, i kod ove forme dijabetesa se mora primeniti terapija insulinom.
