Lifestyle

Šta je optimizam a šta pesimizam?

Ono u šta smo gotovo apsolutno sigurni, jeste da ne postoji osoba koja nema svoj lični doživljaj optimizma ili svoj lični doživljaj pesimizma i koja samim tim ne bi mogla bar da pokuša da definiše značenje optimizma ili značenje pesimizma.

Međutim, bez obzira na koji konkretno način vi lično doživljavate optimizam ili pesimizam i bez obzira na koji način bi ste na osnovu takvog doživljaja mogli da definišete značenje optimizma ili značenje pesimizma, treba da znate da postoje stručno oblikovana definicija ova dva pojma.

Ukoliko želite da saznate šta zapravo predstavlja optimizam, a šta zapravo predstavlja pesimizam, predlažemo vam da nastavite sa čitanjem ovog interesantnog i pre svega korisnog teksta.

Šta je optimizam?

Termin „optimizam“, potiče od izraza latinskog porekla koji glasi „optimum“, a koji ukoliko se prevede na naš jezik znači „najbolje“.

Shodno toj činjenici, iz stručnog ugla posmatrano, optimizam se definiše kao sklonost ka očekivanju najboljeg mogućeg rezultata, to jest najboljeg mogućeg ishoda nekog određenog događaja ili neke određene situacije.

Ljudi koji imaju tu sreću da za sebe mogu reći da su optimisti imaju tu privilegiju da uvek imaju vedar i pozitivan pogled na život i na doslovno sve okolnosti, situacije i događaje koje život sa sobom nosi.

Čak i kada su izloženi problemima i kada su suočeni sa bilo kojom vrstom životnih neprilika, optimistima jednostavno polazi za rukom da u sebi sačuvaju nadu da će se sve završiti kako treba ili bar najbolje što je moguće.

Ono što je po mišljenju mnogih zapanjujuće, a što su pokazala određena istraživanja, jeste da ljudi koji su optimisti, ma u koliko teškim situacijama i okolnostima da se nađu iz takvih situacija i okolnosti na kraju zaista u većini slučajeva uspevaju da „isplivaju“ kao pobednici.

Na takvu činjenicu, nadovezuje se pretpostavka da pozitivan pristup životu i sposobnost očuvanja nade (to su dakle osobine koje su ispoljene kod optimista) pomažu optimistima da u različitim okolnostima i u različitim situacijama jednostavno prepoznaju način da iz takvih okolnosti i iz takvih situacija „izvuku“ najbolje i najviše i da ih prebrode sa što manje posledica ili gubitaka bilo koje vrste.

Čak i onda kada je neminovno da će se suočiti i da se jednostavno moraju suočiti sa određenom formom gubitka ili poraza, ljudi koji su optimisti takav gubitak ili takav poraz uspevaju da objasne sebi na način zahvaljujući kojem im je najlakše da takav gubitak ili takav poraz prihvate.

Osobina koja je takođe svojstvena ljudima koji su optimisti, jeste to da proživljeni i doživljeni porazi i gubici najčešće ne mogu da ih uplaše i da ih navedu na to da sa manje vedrine posmatraju život.

Zbog osobina koje poseduju, ljudi koji su optimisti se u društvu najčešće smatraju nosiocima i prenosiocima pozitivne energije i baš zbog toga, takvi ljudi su u većini slučajeva omiljeni u društvu.

Samo najteži životni porazi i najteži gubici koje život na žalost može da donese, ljude koji su optimisti eventualno može da „poljulja“ i da ih navede na to da sa manje vedrine posmatraju život.

Ipak, čak i tada, optimisti se neretko nakon izvesnog vremena koje im je bilo potrebno kako bi prihvatili najteže životne poraze ili najteže životne gubitke, ponovo vraćaju svojim prvobitnim ubeđenjima i ponovo uspevaju da od razvoja životnih okolnosti očekuju ono najbolje, tačnije ono što je najbolje moguće.

loading...

Nešto oko čega stručnjaci i dalje vode međusobnu polemiku, a što je takođe vezano za optimizam, jeste pitanje, tačnije dilema o tome da li se optimizam nasleđuje ili se pak stiče, odnosno izgrađuje tokom života, kao karakterna osobina.

Naime, jedan procenat stručnjaka koji su se vrlo predano i detaljno posvetili tumačenju optimizma, veruje da se optimizam kao način pogleda na život može naslediti i da se u ogromnoj većini slučajeva nasleđuje od najbližih krvnih srodnika, to jest od roditelja.

Stručnjaci koji su zagovornici takve teorije, na osnovu rezultata istraživanja koja su sproveli, zaključili su da su optimisti u svom porodičnom okruženju veoma često okruženi ljudima koji su takođe optimisti, tačnije da deca ili mladi koji su optimisti, veoma često imaju roditelje optimiste.

Pomenutu i po mišljenju jednog procenta stručnjaka logično objašnjenu teoriju koja „dokazuje“ da je se optimizam nasleđuje od roditelja, onaj drugi procenat stručnjaka objašnjava kroz nešto drugačiju teoriju koja glasi da se optimizam ipak stiče, tačnije da se izgrađuje pod uticajem najužeg okruženja, kao jedna od karakternih osobina.

Koja od navedene dve teorije je tačna, najverovatnije nikada pouzdano i precizno neće biti dokazano, ali ono što je sigurno, jeste da je optimizam svakako osobina koja je privilegija i na koju svaka osoba koja je poseduje treba da bude ponosna.

Da je tako, pokazuju i statistički podaci koji su proistekli iz rezultata određenih medicinskih istraživanja koja su dokazala da ljudi koji su po načinu na koji posmatraju život optimisti, najčešće imaju bolje zdravlje i žive duže od ljudi koji su po načinu na koji posmatraju život pesimisti.

Tako nešto, objašnjava se činjenicom da ljudi koji su optimisti ređe trpe izloženost stresu nego ljudi koji su pesimisti.

S obzirom da je stres jedan od glavnih „okidača“ i uzročnika nastanka i razvoja najrazličitijih oblika oboljenja, ljudi koji sebe uspevaju što više da sačuvaju od stresa, dakle optimisti, uspevaju da ostanu zdraviji, a samim tim i da žive duže nego pesimisti.

Šta je pesimizam?

Iz stručnog ugla posmatrano, pesimizam se može definisati i objasniti kao „mračno“ i negativno shvatanje i posmatranje života i svih onih okolnosti, situacija i događaja koje život sa sobom nosi.

Srazmerno načinu na koji se pesimizam stručno može definisati i objasniti, za njega se u stručnoj literaturi, kao i u rečniku stručnjaka vezuje sinonim „negativizam“.

Dakle, ljudi koji su pesimisti, od života i od okolnosti, od situacija i od događaja koje život nosi, uvek očekuju najgore.

Shodno tome, ljudi koji su pesimisti izuzetno su skloni razvijanju i nesvesnom, a donekle i svesnom gajenju brojnih drugih negativnih sklonosti i emocija kao što je sklonost ka brzom i lakom predavanju očaju, kao što je osećaj straha, kao što je odsustvo nade i slično.

Ljudi kod kojih je pesimistički način posmatranja života duboko ukorenjen, neretko vremenom počinju da proživljavaju i da ispoljavaju depresivno razmišljanje ili ponašanje, a neretko i „upadaju“ u stanja duboke anksioznosti.

Čak i u situacijama ili pri okolnostima koje same po sebi nisu toliko „crne“ niti toliko „strašne“, pesimisti uspevaju da prepoznaju i da očekuju samo najgore.

Zbog načinana koji razmišljaju i na koji se ponašaju, pesimisti se u svom okruženju veoma često smatraju ljudima koji poseduju i koji prenose negativnu energiju i zbog toga, njima uglavnom ne polazi za rukom da lako i bez muke izgrade nova prijateljstva.

Međutim, pesimistima to neretko ni najmanje ne smeta jer oni po prirodi veoma često nisu druželjubivi niti su poverljivi prema ljudima koje upoznaju.

Naime, baš kao što od života i od okolnosti, od situacija i od događaja koje život nosi očekuju najgore, pesimisti veoma često i od ljudi koje upoznaju očekuju upravo najgore.

Konkretnije, pesimisti veoma često veruju da se ljudi sa njima druže jer od njih imaju bilo kakav oblik koristi ili zato što imaju nameru da ih na bilo koji način iskoriste i samim tim povrede.

Zbog takvih stavova, pesimisti veoma retko i teško ukazuju poverenje ljudima koje upoznaju i veoma retko i teško žele da se potrude oko ostvarivanja bliskog kontakta sa ljudima.

Svojim negativnim pogledom na život, na okolnosti, na situacije i na događaje koje život nosi, ali i na ljude, pesimisti veoma često podsvesno u svoj život „privlače“ nagativne stvari i negativan razvoj okolnosti, situacija ili događaja.

Kao i kada je u pitanju optimizam, stručnjaci su podeljeni po pitanju mišljenja o tome da li je pesimizam kao način posmatranja i doživljavanja života nasledan od roditelja ili se pak tokom života stiče i razvija kao jedna od karakternih osobina.

Ono što se zna, jesu da su deca pesimista veoma često i sama pesimisti. Da li je to tako iz razloga što se pesimizam nasleđuje ili iz razloga što deca pesimista odrastaju slušajući pesimističke stavove o životu, pa i sama postaju pesimisti, ne može se sa sigurnošću tvrditi, ali ono što se može tvrditi i što je dokazano, jeste da ukoliko u sebi prepoznaju želju za tim i ukoliko se potrude, pesimisti mogu preobraziti svoj pogled na život i vremenom mogu postati optimisti.

Naime, svesnim odbacivanjem negativnih misli i negativnih pogleda na život i svesnim i upornim nastojanjem da takve misli i takve poglede na život zamene pozitivnim mislima i pozitivnim pogledima na život, pesimisti vremenom mogu „uvežbati“ pozitivniji način razmišljanja i uz ulaganje truda i strpljenja mogu čak postati optimisti.

Šta je optimizam a šta pesimizam?
5 (100%) 1 vote

Sponzorisano:

loading...
Loading...

Ostali čitaju i ovo: