Definicija kognitivnih funkcija
Prema klasičnoj definiciji, kognitivne funkcije predstavljaju samo užu skupinu iz grupe psihičkih funkcija, a kojima pripadaju i nagoni, afektivne i integrativne funkcije. Sve pomenute funkcije čine jednu psihički kompletnu osobu, a objedinjuju ih dve takozvane integrativne funkcije – volja i svest.
U grupu kognitivnih (saznajnih) funkcija se ubrajaju – pažnja, opažanje, mišljenje (izraženo kroz govornu funkciju) i pamćenje.
Svaka od pomenutih kognitivnih funkcija se ispituje zasebnim testovima, i zajedno sa procenom ostalih psihičkih funkcija, daje uvid u takozvani psihički status svakog pacijenta ponaosob.
Razvoj kognitivnih funkcija u dečijem uzrastu
Psihomotorni razvoj kod dece obuhvata razvoj motornih i kognitivnih sposobnosti, i on je neurološki i psihološki, predstavljen takozvanim „miljokazima“, odnosno pokazateljima pravilnog razvoja svake psihičke i motorne funkcije, a u tačno određenom uzrasnom dobu.
U smislu psihomotornog razvoja u dečijem uzrastu, mogu da se jave dva njegova osnovna i česta poremećaja, a to su – usporen psihomotorni razvoj (a koji karakteriše sporo „usvajanje“ pojedinih funkcija u toku perioda rasta i razvoja deteta) i razvojna regresija (koja predstavlja gubitak prethodno stečenih odnosno „usvojenih“ psihomotornih funkcija).
Što se tiče razvoja kognitivnih sposobnosti, deca po pravilu počinju da „guču“ sa 2 meseca, govore u uzrastu od 6-7 meseci, dok svoje puno ime znaju sa 30 meseci, a prve rečenice „sastavljaju“ u uzrastu od oko 18 meseci ili nešto kasnije (uobičajeno sa 1,5-2 godine starosti).
Poremećaj govora, kao najčešći odraz poremećaja misaonog procesa, spada u grupu najučestalijih kognitivnih disfunkcija u dečijem uzrastu a obuhvata – usporen razvoj govora ili kašnjenje u razvoju ovog miljokaza; poremećaj artikulacije; izostanak razvoja govora uprkos postojanju normalne inteligencije (ako dete ne govori, a ima normalan IQ, potrebno je izvršiti proveru sluha, jer je moguće da dete ne čuje); tepav govor (tepanje, dislalija – je normalno prisutna, maksimalno do uzrasta od 3 godine, a nakon tog perioda njeno postojanje se smatra patološkim); mucanje (prekidi koji se dešavaju u normalnom toku artikulacije ili fonacije; obično psihogenog uzroka); mutizam (nagli prestanak govora kod deteta koje je ovu funkciju prethodno razvilo; obično je posledica psihogenih poremećaja).
Prve znake „usmeravanja“ pažnje na dešavanja u okolini, deca pokazuju u uzrastu od 8-9 meseci, a kratkotrajno „održavanje“ pažnje, postiže se kod dece uzrasta od oko 18 meseci.
Psihomotorni razvoj deteta, se može i mora sagledati redovnim neurološkim pregledima i multidisciplinarnim pristupom u praćenju normalnog rasta i ukupnog razvoja svakog deteta ponaosob.
Kognitivne funkcije i njihovo ispitivanje
Kako je već ranije napomenuto, ispitivanje kognitivnih funkcija i praćenje i otkrivanje postojanja njihovih eventualnih poremećaja, od posebnog je značaja za procenu psihičkog statusa, kao i mentalnog zdravlja i inteligencije (procena IQ).
Pažnja i njeno ispitivanje
Pažnja predstavlja kognitivnu funkciju koja služi za selektivno prikupljanje i obradu podataka, a koja se odlikuje:
1) Ograničenim kapacitetom – što znači da se u određenom vremenskom periodu, može obraditi samo jedan konačan broj informacija ili podataka (sve dok pažnja neke osobe ne „popusti“);
2) Rasponom (opsegom) pažnje – a koji predstavlja broj informacija odnosno podataka i činjenica, koji može da bude obuhvaćen pažnjom odjednom tj u jednom aktu; raspon pažnje se odlikuje dvema veoma važnim karakteristikama – konstantnošću i otpornošću na neurološke poremećaje i oštećenja moždanih struktura;
Pažnja kao kognitivna funkcija može da bude:
– Fokusirana (selektivna) pažnja – koja predstavlja sposobnost da se nevažni stimulusi iz okoline, a koji mogu da ometaju proces pažnje (odnosno da joj oslabe fokus) suprimiraju, a da se sa druge strane neki bitan podatak ili informacija istakne, i da se upravo na takav jedan do dva stimulusa, fokusira celokupna pažnja neke osobe;
– Aktivna i pasivna pažnja – aktivna (budna) pažnja, predstavlja sposobnost da se proces pažnje i posledično nastalo opažanje, usmeri i voljno zadrži na nekoj informaciji, sećanju ili pak razmišljanju određeni vremenski period; pasivna pažnja, predstavlja organizovani vid pažnje ili pažnju po automatizmu, a koja pre svega služi da se registruju nove, po nečemu zanimljive ili karakteristične informacije iz okruženja, koje imaju sposobnost da „privuku“ pažnju na sebe;
– Podeljena pažnja – se odlikuje sposobnošću da se u isto vreme odgovori na više zadataka, ili da se opazi više informacija ili podataka u jednom vremenskom trenutku (da se odgovori na više od jednog zadatka u jedinici vremena); ova osobina pažnje je ograničena njenim kapacitetom, tako da ukoliko je kapacitet pažnje umanjen, umanjena je i njena sposobnost istovremenog i višestrukog opažanja informacija i usmeravanja na veći broj podataka;
– Vigilnost pažnje (usmerenost) – predstavlja sposobnost menjanja fokusa pažnje, odnosno sposobnost promene predmeta interesovanja i opažanja;
– Tenacitet pažnje (usresređenost) – je sposobnost da se fokus (usmerenost pažnje), održi dovoljan vremenski period na jednoj određenoj informaciji, predmetu interesovanja ili pak na odgovarajućem zadatku (ova osobina pažnje odgovara pojmu koncentracije ili fokusiranosti);
Testovi za ispitivanje pažnje
U testove za procenu pažnje, ubrajaju se metode za procenu – usresređenosti i usmerenosti pažnje (tenaciteta i vigilnosti); kao i testovi za procenu aktivne i pasivne pažnje.
Burdonov test za procenu pažnje, sastoji se u tome da se od neke osobe traži da u ponuđenom tekstu zaokruži/precrta neko slovo koje se suviše često ili pak suviše retko javlja (na primer slovo a i slovo š); u ispitivanju pažnje neke osobe, može se od nje tražiti da broji unazad, da navodi dane u nedelji ili mesece u godini najpre normalnim redosledom, a zatim od nazad prema napred; takođe, u proceni fokusiranosti pažnje, može se na kratko pokazati veliki broj jednostavnih simbola ili brojeva, ili se pak reći veći broj prostih reči, pa se od ispitivane osobe potom zatražiti, da što veći broj prikazanih ili izgovorenih informacija ponovi.
Poremećaji pažnje, obuhvataju – aproseksiju (rasejanost pažnje) koja predstavlja poremećaj vigilnosti i tenaciteta pažnje u uslovima normalne tj očuvane svesti; hipotenacitet sa hipervigilnošću pažnje – predstavlja stanje povišene pažnje (budnosti) i može da bude fiziološki (kod male dece, kod stanja iscrpljenosti ili psihičkog zamora, kod „pada koncentracije“) ili patološki (kod bolesnika sa manijom, čija je pažnja rasejana na veliki broj informacija i događaja iz okruženja); hipertenacitet sa udruženom hipovigilnošću pažnje – koji takođe može da bude fiziološki (usmerenost pažnje na neku informaciju ili zadatak, fokusiranost u učenju, koncentrisanost na poslu) i patološki (kod depresivnih i šizofrenih pacijenata, čija je pažnja usmerena samo na „unutrašnja“ zbivanja, bez opažanja događanja u bližoj okolini); preopterećenost kapaciteta pažnje – koja se odlikuje ili padom koncentracije i/ili obično prolaznim problemima sa pamćenjem odnosno skladištenjem informacija, a zbog njihovog trenutno prekomernog broja.
Opažanje i testiranje sposobnosti opažanja
Opažanje (percepcija) je kognitivna funkcija, a koja omogućava ostvarivanje neposrednog kontakta sa realnošću, odnosno predstavlja sposobnost eksterocepcije – kontakt sa realnim spoljašnjim svetom i sposobnost introcepcije – kontakt sa realnim svetom unutrašnjeg bića.
Opažanje u suštini predstavlja, aktivno obrađivanje prispelih informacija i podataka i njihovo stalno usklađivanje (integraciju) sa prethodno stečenim iskustvima i saznanjima.
Veoma je važno napomenuti, da sva poznata čula učestvuju u procesu opažanja tj percepcije, i da ukoliko dođe do poremećaja nekog od čulnih organa (na primer u slučaju gluvoće, slepila, gubitka osećaja dodira ili bola), funkcija opažanja ostaje očuvana, i ostvaruje se preko drugih čula koja nisu poremećena odnosno koja su funkcionalna.
Testiranje opažanja (percepcije)
Da bi se nekoj osobi ispitala očuvanost funkcije opažanja, potrebno je postaviti joj pitanja koja su vezana za eventualno postojanje halucinacija (tako se ispituje očuvanost integriteta tj funkcije svih čula koja učestvuju u procesu percipiranja informacija) – da li osoba čuje glasove ili zvuke koje druge osobe iz okruženja ne čuju; ukoliko postoje slušne halucinacije, da li glasovi ili pomenuti zvuci potiču iz okruženja ili pak „dolaze iznutra“; da li se ispitivanoj osobi priviđaju slike drugih ljudi, predmeta, životinja; da li ispitanik ima utisak da je hrana čudnog ukusa i/ili mirisa i od kada taj utisak postoji; da li kod ispitivane osobe postoji osećaj mravinjanja, gmizanja po telu, bockanja, bolova ili nekih drugih senzacija koje do tada nije osećao.
Ukoliko halucinacije postoje, potrebno ih je obavezno bliže odrediti – kada se javljaju (da li se javljaju danju ili noću); gde se javljaju (na poslu, kod kuće, u društvu, kada je osoba sama); koliko traju; da li ih je ispitivana osoba svesna ili nije; da li su i čime provocirane; ukoliko ih je ispitanik svestan, kako ih razume tj kako ih objašnjava samom sebi i drugima (da li oseća strah, potrebu da zatraži adekvatnu stručnu pomoć).
Sva prethodno navedena pitanja, a koja služe da se ispita sposobnost opažanja kao bitne kognitivne funkcije, veoma su važna da bi se pre svega isključilo eventualno postojanje takozvane „perceptivne obmane“, i potvrdila očuvanost funkcije realnog opažanja kako spoljne, tako i unutrašnje stvarnosti.
Poremećaji opažanja obuhvataju – agnozije (koje predstavljaju normalnu percepciju, ali koja nema nikakvog objektivnog značenja, a što bi laički moglo da se opiše kao svest o postojanju senzornog stimulusa, ali koji ostaje bez ikakvog značenja jer je lišen postojanja prethodnog iskustva tj osoba opaža ali pošto nema iskustva sa datim stimulusom opažanje ostaje bez smisla i značenja); iluzije (predstavljaju u bukvalnom značenju čulne obmane – osoba pogrešno prepoznaje tj na pogrešan način percipira realne senzorne stimulacije); halucinacije (predstavljaju poremećaj opažanja, u smislu odsustva bilo kakvog realnog stimulusa, a uz postojanje određene čulne percepcije tj osoba pogrešno opaža „nešto“ što realno ne postoji).
Pamćenje i ispitivanje funkcije pamćenja
Po definiciji, pamćenje predstavlja sposobnost skladištenja ili zadržavanja informacija i njihovog ponovnog vraćanja u svest uz sposobnost reprodukcije podataka, a u onim situacijama kada je to neophodno. Proces pamćenja, sastoji se prema tome od tri veoma bitne „radnje“ – registrovanja informacija, zadržavanja registrovanih podataka i reprodukovanja informacija (kroz neki od sledeća dva procesa – putem prepoznavanja ili prisećanja prethodno zadržanih podataka).
Pamćenje može da bude:
1) Kratkoročno pamćenje – koje se bazira na procesu upamćivanja informacija, i njihovom posledičnom kruženju kroz neuronalne mreže i sinapse, a po tipu takozvanih „reverberacijskih krugova“;
2) Dugoročno pamćenje – koje podrazumeva „fiksiranje“ unetih informacija, kao i njihovo skladištenje u „depoe za pamćenje“ u mozgu;
3) Deklarativno pamćenje – predstavlja sposobnost da se određena informacija nauči i upamti, a da se zatim na osnovu prepoznavanja i prethodnog iskustva po potrebi reprodukuje tj ponovi; postoje dve podvrste deklarativnog pamćenja – epizodično pamćenje (gde se i kada nešto dogodilo / pamćenje koje je predstavljeno sećanjem u vremenu i prostoru) i semantičko pamćenje (nije određeno u vremenu i prostoru, i podrazumeva nešto što je naučeno i definisano kao „znanje“ – azbuka, istorijske činjenice);
4) Proceduralno pamćenje – predstavlja upamćivanje nekih automatskih radnji i motoričkih sposobnosti (plivanje, vožnja bicikla, održavanje ravnoteže)
Testovi za procenu pamćenja
Postoje tri osnovne metode kojima se testira pamćenje, a one se sastoje od testova za:
– procenu sposobnosti upamćivanja – ova sposobnost se procenjuje testiranjem, da li je ispitanik u stanju da upamti, i u kratkom vremenskom periodu ponovi šestocifreni broj (na primer svoj broj telefona), pokazane uzastopne simbole ili napisane proste jednosložne reči;
– procenu sposobnosti pamćenja starijih događaja – da bi se procenilo dugoročno pamćenje, ispitanik se obično pita za neke važne datume (datum rođenja, godinu polaska u školu, datum venčanja) i važne događaje iz prošlosti;
– procenu sposobnosti pamćenja događaja „novijeg datuma“ – ispitanik se obično pita o nekim informacijama koje su se odigrale u bližem vremenskom periodu (najčešće u periodu ne dužem od 2 ili 3 dana) – šta je jeo juče, sa kime se sreo u toku ove nedelje, šta je prethodne večeri gledao na televiziji
Poremećaji pamćenja se mogu podeliti na – kvantitativne poremećaje pamćenja, a koji obuhvataju hipermneziju (detaljna i „živa“ sećanja); hipomneziju (smanjena sposobnost sećanja na određene događaje i/ili neki vremenski period); i amneziju (potpuni gubitak pamćenja tj gubitak sećanja na prethodne informacije ili događaje iz bliže/dalje prošlosti – retrogradna amnezija ili pak, potpunu nesposobnost učenja i pamćenja novih informacija – anterogradna amnezija) i naravno kvalitativne poremećaje pamćenja, a koji obuhvataju alomneziju (lažno prisećanje, nesvesno „falsifikovanje“ informacija iz prošlosti, lažna slika prošlosti); mitomaniju („Minhauzenov sindrom“ – maštanja, neostvarene želje i ideali se lažno pamte kao realna prošlost); kriptomneziju (osoba neko tuđe delo ili svojinu tretira i pogrešno pamti kao nešto svoje); konfabulaciju (kada se postojeće praznine tj „rupe“ u sećanjima, ispunjavaju izmišljenim ili lažnim podacima i sadržajima); paramneziju (fenomen „déjà vu“, a koji predstavlja subjektivni osećaj određene osobe, da je nešto što realno vidi ili doživljava prvi put, ranije već videla i/ili proživela).
Mišljenje i ispitivanje sposobnosti mišljenja
Mišljenje predstavlja jednu od najznačajnijih kognitivnih sposobnosti, a definiše se kao mogućnost neke osobe za shvatanje odnosa, za sposobnost uočavanja uzročno-posledičnih veza i za sposobnost posrednog spoznavanja realnosti. Mišljenje je u suštini, sagledavanje realnih odnosa između pojava osoba i predmeta i donošenje zaključaka.
Proces mišljenja sam po sebi, uključuje u „sopstveno funkcionisanje“ čitav niz operacija kakve su računanje, planiranje, organizovanje, razumevanje, rasuđivanje i brojne druge funkcije, dok se po pravilu misaoni proces izražava govorom.
Postoje dva osnovna tipa mišljenja, a to su – konkretno mišljenje (koje predstavlja neadekvatno tj primitivno, nerazvijeno, arhaično, bukvalno mišljenje; ovaj tip mišljenja, odlika je razmišljanja u ranom detinjstvu i kod obolelih od šizofrenije) i apstraktno mišljenje (a koje se naziva i pojmovno mišljenje, jer podrazumeva sposobnost neke osobe da prepozna i izdvoji bitna svojstva određene informacije, i odlikuje se koherentnošću – odnosno osobinom da misli slede jedna drugu).
Testovi za procenu mišljenja i poremećaja mišljenja
Prilikom ispitivanja misaonog procesa, pre svega se procenjuje postojanje njegovih eventualnih poremećaja, a koji će biti opisani nešto kasnije u nastavku ovog teksta.
– testovi za procenu poremećaja mišljenja po formi – podrazumevaju ispitivanje govora i poremećaja govora kod neke osobe – ispituje se dakle, da li je govor usporen; da li postoji blok misli ili je pak tok misli ubrzan; da li postoji rasulo misli ili pak preterana opširnost u izlaganju; po pravilu se prilikom analize govora, citira izlaganje ispitivane osobe; analizira se bogatstvo u rečniku i korišćenju fraza; procenjuje se gramatička ispravnost u govoru; prati se učestalost i pravilnost korišćenja retkih izraza ili pak upotreba „tuđica“;
– testovi za procenu poremećaja mišljenja po sadržini – ovim testovima, a kroz čitav spektar pitanja koja će biti navedena u nastavku, procenjuje se eventualno postojanje prisilnih, sumanutih ideja ili pak precenjenog mišljenja – ispitivana osoba obično odgovara na neka od sledećih pitanja: da li ima problema u komunikaciji sa ljudima i utisak da joj neko „radi o glavi“; da li misli da je neko prati, prisluškuje, da su svi u okolini okrenuti protiv nje lično; da li smatra da joj druge osobe čuju ili pak čitaju misli; da li veruje da su neke njene osobine i sposobnosti „natprirodne“; da li veruje da su emisije na radiju, televiziji ili pak pisani novinski tekstovi, putem neke skrivene poruke namenjene samo za nju;
– sumanute ideje i misli se dodatno analiziraju,a prema mehanizmu nastanka, sadržini i strukturi; procenjuje se da li ih je ispitivana osoba svesna ili nije; neophodno je da se što adekvatnije proceni, da li je i kako, moguće korigovati sumanute ideje ili one nikako nisu podložne korekciji; potrebno je proceniti koje misli predstavljaju glavnu preokupaciju kod ispitivane osobe (odnosno, o čemu tačno ispitanik najčešće misli, šta ga okupira); da li ispitanik smatra da je njegovo ponašanje i razmišljanje shvaćeno i prihvaćeno od strane okoline, ili ga pak okolina osuđuje, odbacuje i ignoriše i kao on to doživljava; da li ispitivana osoba, posebnu pažnju pridaje tačno određenim događajima, osobama ili informacijama; i da li ispitanik ima sklonost ka povlačenju u sebe, sklonost ka skrivanju od okoline i težnju ka prekidu svih dotadašnjih socijalnih i/ili emotivnih veza i kontakata
Poremećaji mišljenja – kako je već prethodno navedeno, postoje:
poremećaji mišljenja po formi, a koji se odlikuju: postojanjem usporenog toka ili kompletnog bloka misli; ubrzanim mišljenjem koje prati veoma brz i nerazumljiv govor (logoreja); postojanjem preopširnosti u mišljenju i govoru; rasulom misli i nepovezanošću reči u smislene rečenice; inkoherentnošću mišljenja;
poremećaji mišljenja po sadržini, a koji se odlikuju postojanjem – fiks ideja (precenjene ideje); opsesija (neželjene misli koje se ljudskoj svesti nameću protiv volje), i sumanutih ideja (sumanutost ljubomore, proganjanja, veličine, kontrole, krivice)