Holesterol u organizmu – sinteza, metabolizam i osnovne uloge holesterola
Holesterol spada u grupaciju masnih jedinjenja, koja se većinom sintetišu u jetri (endogeni ili unutrašnji holesterol) a manjim delom se unose putem hrane, prvenstveno životinjskog porekla (egzogeni holesterol).
Koncentracija holesterola u krvi može da bude normalna i takvo stanje naziva se holesterolemija; isto tako vrednosti holesterola u cirkulaciji mogu da budu povišene iznad normale, kada postoji hiperholesterolemija (najčešće udružena sa pojavom povećane koncentracije triglicerida); ili u veoma retkim stanjima može da se javi i snižena koncentracija holesterola u krvi odnosno hipoholesterolemija.
Fiziološke odnosno normalne vrednosti ukupnog holesterola u krvi, iznose za osobe oba pola po definiciji treba da su < 5,2o mmol/L;
sa druge strane vrednosti HDL-holesterola (koji se još naziva i dobar holesterol), kod muškaraca treba da se kreću u vrednostima ≥1,30 mmol/L, a kod žena u vrednostima ≥1,50 mmol/L;
LDL-holesterol ili drugačije nazvan loš holesterol, kod osoba oba pola treba da ima vrednosti u cirkulaciji koje su < 3,50 mmol/L.
Holesterol kao masna supstanca, ima svojstvo hidrofobnosti odnosno slabe rastvorljivosti u vodi, a dobre rastvorljivosti u mastima – što je, kako će u kasnijem tekstu biti razjašnjeno jedna od njegovih „dobrih“ i neophodnih osobina za pravilno funkcionisanje organizma, pre svega na ćelijskom i supcelularnom nivou.
Da bi se masne supstance transportovale u organizmu (obzirom na svoju pomenutu hidrofobnost), one se moraju vezati u spojeve sa lipoproteinima (koji predstavljaju transportne molekule, koji su sastavljeni iz lipida i glikoproteinske komponente koja se naziva apoprotein, a koji se takođe sintetišu u jetri.
Takvi molekuli su – VLDL, LDL i HDL lipoproteini (skraćenice od engleskih izraza – very low density lipoproteins (VLDL), ili lipoproteini veoma male gustine; low density lipoproteins (LDL) odnosno lipoproteini male gustine; i high density lipoproteins (HDL) tj lipoproteini velike gustine).
Uloga pojedinih vrsta lipoproteina u organizmu – „dobar“ i „loš“ holesterol
1) VLDL – lipoproteini nakon sintetisanja u jetri, imaju ulogu da „vežu“ trigliceride koji su uneti hranom ili stvoreni u organizmu; ova grupa lipoproteina ima manji značaj u „vezivanju“ i transportu holesterola i fosfolipida u organizmu, i njihov najveći deo čini pomenuta apoproteinska komponenta.
Ovaj oblik lipoproteina u organizmu pre svega ima ulogu nosioca triglicerida, te na taj način predstavlja jednu vrstu „izvora“ ovih materija, kada su one potrebne kao izvor energije ili pak kao supstrat za sintezu određenih materija u raznim perifernim tkivima u organizmu.
Razgradnjom VLDL lipoproteina uz pomoć enzima koji se zove lipoproteinska lipaza, nastaju transportne partikule veće „gustine“ odnosno LDL lipoproteini.
2) LDL lipoproteinski molekuli, „vezuju“ holesterol u organizmu i prenose ga prema perifernim tkivima, odnosno u cirkulaciju a u zavisnosti od postojećih potreba odnosno takozvane „tkivne potražnje“.
Pomenuti LDL holesterol se u tkiva preuzima preko receptora koji na njima postoje, a posebno su brojni u nivou gonada (gde je holesterol neophodan za sintezu polnih hormona); nadbubrežnih žlezda (gde holesterol služi kao supstrat za stvaranje hormona korteksa nadbubrežnih žlezda); tkiva koja se pojačano dele (jer im je neophodan energetski supstrat za izgradnju ćelijskih membrana, kao i za stvaranje membrana unutarćelijskih organela); u nivou jetre (kojoj je holesterol neophodan za stvaranje žučnih soli i slobodnih masnih kiselina).
Posebno je značajna činjenica da su LDL lipoproteini, prenosioci liposolubilnih vitamina u organizmu (vitamini A, D, E i K), a u čijoj se osnovi nalazi takozvano „holesterolsko jezgro“.
3) HDL lipoproteini su najsiromašniji u lipidima odnosno mastima, i kao takvi se stvaraju u jetri. Ova grupa transportnih proteina, svoju glikoproteinsku komponentu i fosfolipide, dobija od VLDL lipoproteina, koji se odlikuju bogatstvom u trigliceridima.
Sa druge strane, HDL holesterol, nastaje tako što ova vrsta lipoproteina posredstvom enzimskog delovanja, „sakuplja“ holesterol iz perifernih tkiva i nakon procesa esterifikacije ga odnosi u jetru (gde se holesterol deponuje ili se ugrađuje u druge vrste lipoproteina tj u LDL molekule. Upravo iz tog razloga se HDL lipoproteini smatraju „čistačima“ krvi i perifernih tkiva od viška holesterola, pa se i HDL holesterol naziva „dobar“ holesterol i poželjno je da njegove vrednosti u cirkulaciji budu što veće.
Metabolizam holesterola u organizmu
Holesterol se u organizmu u najvećem procentu (koji iznosi i više od 70%), nalazi u obliku hemijskih jedinjenja koja se stručno nazivaju holesterolski estri, i upravo takav oblik se nalazi i u pomenutim transportnim lipoproteinskim molekulima plazme.
Onaj holesterol koji se u organizam unosi putem hrane odnosno holesterol koji je egzogenog porekla, apsorbuje se iz digestivnog trakta; sa druge strane preko 80% holesterola se sintetiše u ćelijama jetre, i to zajedno sa drugim formama lipida (fosfolipidi; trigliceridi; slobodne masne kiseline).
Najvažnija uloga holesterola u organizmu jeste nastajanje takozvane holne kiseline (u koju se pretvara preko 80% ovog masnog jedinjenja), a koja dalje učestvuje u formiranju žučnih kiselina i žučnih soli (nakon takozvanog procesa konjugacije sa određenim hemijskim supstancama), i na taj način se pomaže varenje i apsorbovanje pre svega masne hrane u organizmu (žučne soli imaju ulogu emulgatora masti odnosno ulogu „detergenata“).
Preostali deo holesterola, ima ulogu:
– u nastanku steroidnih hormona – u kori nadbubrežnih žleyda (kortizol; aldosteron; polni steroidi nadbubrega);
– u nastanku polnih steroida odnosno testosterona i estrogena i progesterona – u muškim i ženskim gonadama (testisima i jajnicima);
– za formiranje zaštitnog lipidnog sloja na površini kože (u kornealnom sloju) – a koji sprečava prekomeran gubitak tečnosti i energije procesom evaporacije;
– za formiranje ćelijskih i supćelijskih membrana – zajedno sa fosfolipidima;
– u formiranju jezgra pojedinih liposolubilnih vitamina – kakav je u prvom redu vitamin D, i vitamini A, E i K;
Koncentracija holesterola u cirkulaciji – faktori koji utiču na nivo holesterola u krvi
1) Hranom uneti holesterol – po pravilu veoma malo utiče na povećanje vrednosti „lošeg“ i ukupnog holesterola u cirkulaciji; ipak u onim situacijama kada se svakim danom unosi sve veća količina egzogenog holesterola, putem mehanizma takozvane negativne povratne sprege, može da dođe do inhibiranja dejstva enzima CoA-reduktaze (a koji je zadužen za sintezu endogenog holesterola u jetri).
Međutim, koncentracije holesterola u krvi se u ovakvim situacijama obično ne povećavaju znatnije (osim u uslovima ekscesivnih unosa visokokalorične hrane, bogate pomenutom masnom supstancom), a to su po pravilu povećanja vrednosti koja iznose maksimalno oko 10-15% od već postojećih vrednosti ukupnog holesterola plazme;
2) Hrana bogata drugim vrstama masti (koje nisu holesterol, već trigliceridi ili višestruko zasićene masne kiseline), dovodi do porasta količine supstrata za sintezu holesterola u jetri (acetil koenzim A ili skraćeno acetil-CoA), pa se na taj način ukupne vrednosti holesterola u cirkulaciji dovode na nivo koji je veći od 20-25% ukupnog holesterola (a na račun povećane količine endogeno sintetisanog holesterola iz prevelike količine deponovanog prekursora u jetrinim ćelijama);
3) Endokrinopatije koje su praćene nedostatkom insulina i/ili tiroidnih hormona u organizmu, mogu uzrokovati da se detektuje visok holesterol u krvi; sa druge strane, višak tiroidnih hormona smanjuje ukupni holesterol u cirkulaciji, što se objašnjava delovanjem pomenutih hormona na takozvani lipidni metabolizam (anaboličko i kataboličko delovanje);
4) Poseban princip na kome se zasnivaju brojne kliničke studije o tome kako smanjiti holesterol u krvi, podrazumeva ishranu koja je bogata polinezasićenim masnim kiselinama (kojih ima u morskim plodovima i takozvanoj mediteranskoj ishrani); iako ovakva ishrana sama po sebi nije dovoljna da u znatnoj meri smanji visoke vrednosti „lošeg“ holesterola u krvi, smatra se da je ovakva zdrava ishrana, od velike pomoći kao ađuvantna metoda ili kao metoda prevencije nagomilavanja holesterola u organizmu.
Poremećaji vrednosti holesterola – primarne i sekundarne hiperholesterolemije
U grupu takozvanih primarnih poremećaja metabolizma holesterola u organizmu ili takozvanih primarnih hiperholesterolemija, ubrajaju se nasledni poremećaji u koje spadaju:
1) Porodična ili familijarna hiperholesterolemija – koja predstavlja nasledni poremećaj (nasleđuje se po autozomo-dominantnom tipu), a koji je uzrokovan mutacijom na genu koji je odgovoran za kodiranje sinteze LDL receptora.
Kao rezultat nedostatka receptora za LDL ili pak njihovog smanjenog afiniteta za ovaj LDL lipoprotein, dolazi do nagomilavanja i LDL-holesterola i ukupnog holesterola u cirkulaciji (jer tkiva nisu u stanju da holesterol preuzmu, i da ga deponuju ili iskoriste kao supstrat za stvaranje energije ili nekih drugih jedinjenja).
Rezultat stvaranja viška „lošeg“ i ukupnog holesterola u krvi manifestuje se nastankom:
– takozvanih „penastih ćelija“ (jer se aktivira ne klasični već alternativni odnosno sekundarni princip za uklanjanje holesterola iz krvi, pomoću ćelijskih „receptora čistača“);
– stvaranjem ekstraćelijskih „taloga“ holesterola – u endotelu krvnih sudova (ateromi); u tetivama (ksantomi), u periorbitalnom rastresitom vezivnom tkivu (ksantelazma) i u rožnjači (takozvani arcus cornee);
– pojačanjem endogene sinteze holesterola u jetri, usled povećane aktivnosti pomenutog enzima CoA-reduktaze – jer jetra dobija pogrešnu informaciju da joj „fali“ holesterol, pošto se on zbog odsustva LDL receptora ne preuzima u jetrine ćelije (iako se u organizmu u stvari nalazi povišen holesterol).
2) Familijarni nedostatak apolipoproteina B-100, a koji je posledica postojanja najverovatnije neke tačkaste genetske mutacije, i koji se ispoljava zamenom aminokiseline arginina za glicin u proteinskom delu LDL molekula.
Rezultat ovakvog poremećaja je neprepoznavanje LDL molekula od strane normalnih receptora, pa se javlja povišen nivo LDL holesterola i ukupnog holesterola u krvi.
Posledice nastanka i porodičnog poremećaja receptora za LDL, kao i poremećaja strukture samog molekula pomenutog lipoproteina su ranija pojava aterosklerotičnih promena i posledični infarkt miokarda u mlađem životnom dobu (oko treće decenije života).
3) Familijarna hiperholesterolemija koja se nasleđuje poligenetski – nastaje kao rezultat poremećaja u nekoj od faza samog metabolizma holesterola (bilo da se radi o poremećaju sinteze, apsorpcije ili stvaranja žučnih soli odnosno konjugacije holne kiseline); rezultat poremećaja je povećana vrednost holesterola u cirkulaciji i rana pojava ateroskleroze.
4) Nasledni poremećaj praćen nagomilavanjem holesterolskih estara, usled genetski smanjene aktivnosti enzima hidroksilaze estara holesterola, ima za posledicu nagomilavanje „lošeg“ tj LDL holesterola u cirkulaciji, kao i značajno smanjenje vrednosti „dobrog“ odnosno HDL holesterola.
Kao posledica nakupljanja estara holesterola u jetri ali i u slezini, postoje hepato i splenomegalija (uvećanje pomenutih organa) i pojava ubrzanog nastanka aterosklerotičnih promena na velikim i srednjim arterijskim krvnim sudovima.
Sekundarne hiperholesterolemije, predstavljaju poremećaj koncentracije holesterola u organizmu, a koji je rezultat nekog drugog osnovnog oboljenja ili nekog patološkog stanja i gde porast holesterola u krvi predstavlja deo laboratorijskih i sistemskih manifestacija koje su u sklopu (sastavni su deo) pomenutog osnovnog poremećaja.
U grupi sekundarnih hiperholesterolemija se nalaze povišene vrednosti holesterola kod:
1) Trudnoće – gde višak holesterola postoji kao posledica porasta nivoa hormona estrogena u cirkulaciji, a što za posledicu ima i porast vrednosti HDL, LDL i VLDL lipoproteina;
2) Karcinoma jetre (hepatocelularnog karcinoma) – gde je poremećen mehanizam negativne povratne sprege, pa samim tim i sinteza LDL koji su u krvi u povećanoj koncentraciji i dovode do posledične hiperlipidemije i to u prvom redu veoma visokih vrednosti cirkulišućeg „lošeg“ holesterola;
3) Holestaze (bilo zbog primarne bilijarne ciroze ili pak zbog postojanja opstrukcije protoka žuči zbog formiranja žučnih kamenaca) – nastaje vraćanje holesterola i fosfolipida iz bilijarnih puteva nazad u krvotok, i dolazi do posledičnog porasta vrednosti holesterola u krvi;
4) Nefrotskog sindroma (bolest bubrega sa obilnom proteinurijom, odnosno velikim urinarnim gubitkom proteina) – zbog smanjene koncentracije proteina u krvi (hipoproteinemija), nastaje kompenzatorni porast nivoa masti (hiperlipidemija), sa predominacijom holesterola, a zbog povećanog stvaranja i oslobađanja VLDL i LDL lipoproteina iz jetre;
5) Hipotireoidizma (smanjene funkcije tiroidne žlezde) – nedostatak tiroidnih hormona koji su neophodni za sintezu receptora za LDL lipoproteine, dolazi do nagomilavanja i LDL i samog holesterola u krvi;
6) Kod upotrebe nekih lekova – u prvom redu kod primene kortikosteroida (koji dovode do porasta vrednosti VLDL i LDL lipoproteina u krvi), kao i kod primene diuretika iz grupe tiazida (koji takođe dovode do porasta koncentracije i VLDL i LDL lipoproteina u krvi, i posledičnog porasta ukupnog i „lošeg“ holesterola);
7) Kod metaboličkog sindroma – koji podrazumava takozvani „kvartet smrti“ – gojaznost, diabetes melitus, hipertenziju i aterosklerozu – porast holesterola je i uzrok, ali i posledica pomenutih metaboličkih poremećaja.
Primarne i sekundarne lipidoze – akumulacija masnih materija u tkivima i organima
Prema definiciji, lipidoze predstavljaju patološka stanja koja su praćena nenormalnim nakupljanjem masnih supstanci u različitim tkivima i/ili organima u ljudskom organizmu.
Sa patofiziološkog gledišta, tačnije sa aspekta njihovog uzroka i načina nastanka, postoje dve velike grupe lipidoza – primarne i sekundarne.
1) Primarne lipidoze – predstavljaju poremećaje u stvaranju, sekreciji i/ili funkciji enzima koji su zaduženi za razgradnju masti (u slobodne masne kiseline, a u takozvanom procesu β-oksidacije), a koje svojom kompleksnošću ali i relativno retkom pojavom u opštoj kliničkoj praksi predstavljaju oboljenja koja prevazilaze stručnost i obim ovog teksta.
2) Sekundarne lipidoze, sa druge strane obuhvataju veoma česte bolesti u opštoj populaciji, pa će njima u redovima koji slede, biti posvećena posebna pažnja.
U grupu sekundarnih poremećaja lipidnog metabolizma spadaju – ateroskleroza; masna jetra (hepatična steatoza); i gojaznost (obesitas).
Ateroskleroza – definicija, uzroci i faktori rizika, klinička slika, komplikacije i terapija
Stručna medicinska definicija procesa ateroskleroze, pretpostavlja stvaranje subendotelnih nakupina holesterolskih kristala unutar lumena velikih i srednje velikih arterijskih krvnih sudova, čiji je endotelni sloj prethodno oštećen nekim patološkim procesom.
Kao odgovor na stvaranje ateroma u krvnim sudovima, posledično dolazi do bujanja okolnog mišićnog i vezivnog tkiva, kao i proliferacije endotelnih ćelija; svi pomenuti faktori doprinose povećanju ukupne veličine ateromatoznog plaka, i posledičnog suženja ili pak kompletne opstrukcije lumena zahvaćenog arterijskog krvnog suda.
Faktori koji povećavaju rizik za nastanak ateroskleroze su oni koji se mogu popraviti (takozvani modifikabilni faktori rizika) i oni koji se ne mogu otkloniti (nemodifikabilni faktori rizika):
– pridružena oboljenja (šećerna bolest; hipertireoza;visok arterijski krvni pritisak; bolesti jetre i bubrega);
– pušenje;
– abuzus alkohola (koji često dovodi do alkoholne masne jetre i/ili alkoholne ciroze, a što sve na kraju vodi ka potpunom uništenju jetrine funkcije ili nastanku takozvane hepatične insuficijencije);
– poremećaj normalne hormonalne ravnoteže (hormoni koji dovode do povećane sinteze steroida i povećanih vrednosti holesterola u krvi, kakve su na primer povećane vrednosti estrogena);
– nepravilna odnosno pre svega visoko kalorična ishrana (bogata mastima, a siromašna vitaminima i mineralima);
– gojaznost;
– godine života (rizik od nastanka ateroskleroze raste sa starenjem);
– nasledni faktori (postojanje genetske predispozicije za nastanak ateroskleroze ili postojanje familijarne hiperholesterolemije)
Posledice procesa ateroskleroze su veoma ozbiljne (infarkt miokarda; porast krvnog pritiska (arterijska hipertenzija); totalna srčana insuficijencija; moždani udar i komatozno stanje).
Pored toga što je lumen krvnih sudova najčešće u znatnoj meri sužen, arterijski sudovi koji su „pogođeni“ pomenutim patološkim procesom gube elastičnost svojih zidova (i sposobnost rastezanja, odnosno postaju rigidni), pa su veoma česta aneurizmatska proširenja i/ili rupture velikih krvnih sudova sa nastankom veoma opasnog stanja hemoragijskog šoka sa mogućim fatalnim ishodom.
Sa druge strane, ateromatozni plakovi koji se nalaze ispod endotelnog sloja unutar krvnih sudova, predstavljaju „idealna mesta“ za zaustavljanje i agregaciju (taloženje) trombocita iz krvne struje, pa tako na osnovi aterosklerotičnih plakova nastaju arterijski trombi odnosno krvni ugrušci.
Pored toga što novonastale trombotične formacije doprinose dodatnom i znatnijem suženju arterijskog lumena, veoma često se dešava da se pod dejstvom pomenute krvne struje, delovi krvniog ugruška „otkidaju“ i da se u vidu trombnih embolusa prenose u udaljene delove organizma, gde najčešće potpuno zapušavaju krvne sudove manjeg kalibra i dovode do nastanka ishemičnih nekroza odnosno infarktnih stanja (posebno je opasan nastanak plućnih embolija i zapušavanja krvnih sudova drugih vitalnih organa (koronarnih arterija; renalnih arterija; moždanih krvnih sudova).
Prevencija nastanka ateroskleroze, ili takozvana holesterol dijeta, podrazumeva pre svega korekciju ishrane i unošenje veće količine polinezasićenih masnih kiselina (kakve su linolna; alfa-linoleinska; omega-3-masne kiseline); unošenje vitamina i minerala; prelazak na pomenutu mediteransku ishranu bogatu svežom ribom, voćem i povrćem; upotrebu integralnih žitarica od celog zrna za pripremu hleba i peciva.
Lečenje ateroskleroze koja se već razvila, ali ipak ne u tolikoj meri da bi dovela do razvoja prethodno pomenutih teških komplikacija, podrazumeva primenu dve grupe medikamenata:
Prva grupa lekova odnosno medicinskih sredstava koja služi za terapiju ateroskleroze, jesu ona sredstva koja imaju sposobnost da se u gastrointestinalnom traktu „vežu“ za stvorene žučne kiseline i tako smanje njihovo resorbovanje u krvotok (sprečava se takozvana entero-hepatična cirkulacija žučnih kiselina, odnosno njihovo dospevanje iz digestivnog trakta u krvotok pa odatle ponovo u jetru;
Drugi popularan lek za terapiju ateroskleroze je lek mevinolin – koji je inhibitor enzima koji učestvuje u sintezi holesterola u jetri.
Takođe je važno napomenuti, da je opšte poznat i priznat prirodni lek za holesterol, uvođenje ovsenih mekinja u svakodnevnu ishranu.
Pored pomenutih ovsenih mekinja, za redukovanje povišenih vrednosti holesterolemije, poznati narodni lekovi i pomoćna terapijska sredstva su i – beli luk; limun; jabukovo sirće, đumbir; karanfilić; cimet i brojne druge začinske biljke.
U grupu prirodnih „lekova“ za snižavanje holesterola, slobodno se može dodati i redovna ali umerena fizička aktivnost, svakodnevne kraće šetnje i boravak na čistom i svežem vazduhu.
Gojaznost – definicija, uzroci, podela, posledice i lečenje poremećaja telesne mase
Stanje gojaznosti se smatra jednom od najučestalijih bolesti savremenog društva, a definiše se kao prekomerno nakupljanje i deponovanje masnog tkiva u organizmu, pre svega kao posledica prevelikog i samim tim i neadekvatnog kalorijskog unosa (koji organizam nema na koji način da „istroši“ odnosno da iskoristi).
Stanje uhranjenosti odnosno telesna masa, može se proceniti na jedan od tri načina koja se koriste u svakodnevnoj kliničkoj praksi:
1) na osnovu procene udela masnog tkiva u organizmu;
2) na osnovu procene stanja uhranjenosti;
3) na osnovu procene sastava telesnih tkiva (i udela masnog tkiva u njima).
Ipak, najčešće korišćen i najzastupljeniji metod za procenu stanja uhranjenosti jeste određivanje takozvanog indeksa telesne mase (BMI – body mass index), a koji se dobija tako što se izmerena telesna težina u kilogramima, podeli sa izmerenom telesnom visinom u metrima (na kvadrat).
Tako je formula za izračunavanje indeksa telesne mase – BMI = tm/tv², a jedinica za BMI se izražava u kg/m².
Normalne vrednosti BMI iznose od 20-25 kg/m², dok stanje gojaznosti predstavlja sve one vrednosti BMI koje su ≥ 25 kg/m².
Procena raspodele masnog tkiva u organizmu se procenjuje na osnovu:
– merenja obima struka – za muškarce su normalne vrednosti koje su <102 cm; sa druge strane normalne vrednosti izmerenog obima struka za osobe ženskog pola treba da su < 88 cm;
– merenja odnosa struk-kuk, koji se izražava kao WHR (a što je skraćeno od engleskog waist and hipp ratio); normalne vrednosti WHR za osobe muškog pola su < 1, dok su za žensku populaciju normalne vrednosti < 0,8;
A) Vrste gojaznosti su raspodeljene prema težini ili stepenu gojaznosti – na gojaznost I; II; III; i IV stepena, a prema izmerenim vrednostima BMI:
– gojaznost I stepena – BMI vrednosti od 26-30 kg/m²;
– gojaznost II stepena – BMI vrednosti od 31-35 kg/m²;
– gojaznost III stepena – BMI vrednossti od 36-40 kg/m²;
– gojaznost IV stepena – BMI vrednosti preko 40 kg/m²
B) Prema raspodeli masnog tkiva ili njenoj distribuciji u organizmu, postoje dva osnovna tipa gojaznosti – muški i ženski tip, odnosno stručno rečeno androidni i ginoidni tip gojaznosti:
1) Androidni tip gojaznosti, podrazumeva centralnu ili „stomačnu“ gojaznost, koja je sa aspekta komplikacija na unutrašnjim organima i krvnim sudovima mnogo opasnija u odnosu na drugi odnosno periferni tip gojaznosti;
2) Ginoidni tip gojaznosti, odnosno nakupljanje masnog tkiva u glutealnoj regiji i na periferiji tela, predstavlja nagomilavanje masti u adipocitima (masnim ćelijama) na perifernim delovima organizma.
C) Za kliničku praksu veoma korisna podela je i ona koja gojaznost deli na:
1) primarnu gojaznost – idiopatska ili gojaznost nepoznatog uzroka; ona se najčešće sreće kod osoba koje su „genetski predodređene“ da razviju određenu vrstu gojaznosti, pa se ovaj tip poremećaja može smatrati posledicom neke genetske mutacije odnosno naslednim poremećajem;
2) sekundarnu gojaznost – koja se nalazi kao klinička manifestacija neke druge bolesti ili patološkog poremećaja u organizmu); najčešće bolesti i stanja koja su praćena pojavom gojaznosti (kao sastavnog dela kliničke slike osnovnog tj primarnog oboljenja) su – sindrom policističnih ovarijuma (PCOS); hipotireoidizam; hiperinsulinizam; sindrom insulinske rezistencije; poremećaji viših nervnih centara (bolesti hipotalamusa i/ili hipofize); hiperkorticizam (hiperfunkcija kore nadbubrega); hipogonadizam; hipopituitarizam; i primena lekova (kakvi su triciklični sntidepresivi; neuroleptici, kortikosteroidi – koji sami po sebi imaju tendenciju da povećavaju ukupnu telesnu masu);
3) gojaznost u sklopu retkih naslednih odnosno genetskih sindroma ili oboljenja – najčešći genetski sindrom koji je praćen pridruženom gojaznošću, jeste takozvani – Prader-Willi-jev sindrom;
U praksi se smatra da je osnovni etiološki faktor odnosno uzrok nastanka gojaznosti – pojava poremećaja ravnoteže između potreba organizma za kalorijskim unosom i prekomernog unosa visoko-kaloričnih namirnica (pre svega hrane koja je bogata „lošim“ mastima, odnosno zasićenim masnim kiselinama).
U patogenezi nastanka pomenutog poremećaja telesne mase u velikoj meri učestvuju centralni i periferni neuralni mehanizmi (centar za glad; centar za apetit), čije detaljnije objašnjavanje ostaje u domenu stručnjaka iz oblasti endokrinologije i nutritivne medicine.
Posledice prekomerne telesne mase na funkcionisanje organizma u celini, veoma su ozbiljne i zato se gojaznost sve češće smatra kao bolest „per se“ a ne samo faktor rizika za nastanak drugih oboljenja.
Samo neka od patoloških stanja, u čije složene patogenetske mehanizme, a za potrebe ovog teksta nije nužno zalaziti, su:
– razvoj insulinske rezistencije sa posledičnom hiperinsulinemijom;
– nastanak šećerne bolesti i rezistentne hiperglikemije;
– nastanak hiperlipoproteinemija (povećanje vrednosti VLDL iLDL lipoproteina u krvi);
– nastanak poremećaja funkcije nadbubrega;
– poremećaj funkcije tiroidne žlezde;
– smanjenje lučenja hormona rasta iz prednjeg režnja hipofize;
– nastanak povećanja krvnog pritiska (razvoj arterijske hipertenzije);
– pojava respiratornih poremećaja – nedostatka vazduha pri spavanju (takozvana sleep-apnea);
– poremećaj koncentracije respiratornih gasova u arterijskoj krvi – hipoksemija i hiperkapnija;
– nastanak gihta – zbog povećanja produkcije mokraćne kiseline kod gojaznih osoba;
– nastajanje poremećaja kardiovaskularnih funkcija – pre svega pojava hipertrofije leve srčane komore i nastanak ishemijske bolesti srca i infarkta miokarda;
– pojava proširenih vena i oštećanja koštano-zglobnog sistema – kao posledica povećanog opterećenja perifernog vaskulnog korita i skeleta prekomernom telesnom masom.
Masna jetra – steatosis hepatis
Steatoza jetre predstavlja patološki poremećaj koji karakteriše nagomilavanje masti – holesterola, triglicerida i fosfolipida unutar jetrinih ćelija odnosno hepatocita.
U osnovi nastanka masne jetre, jeste neravnoteža između stvaranja masti u jetri i njihovog otpuštanja u krvotok (i korišćenja od strane perifernih tkiva za energiju ili druge metaboličke potrebe).
Pomenuti poremećaj ravnotežnog stanja, može da nastane iz više razloga:
– kao posledica povećane sinteze slobodnih masnih kiselina u jetri i njihove smanjene oksidacije (čime se posledično povećava sinteza triacilglicerola u hepatocitima);
– kao posledica povećanog preuzimanja masti u jetru iz masnih ćelija odnosno adipocita;
– zbog povećanog egzogenog unosa masti putem hrane;
– kao rezultat smanjene sinteze proteina, pa samim tim i smanjenog stvaranja trensportnih lipoproteina – VLDL iLDL, a koji treba da „odnesu“ stvorene masti iz jetre u krvotok i tkiva;
Kao oboljenje, masna jetra nastaje posebno često kod gojaznih osoba; kod alkoholičara; kod obolelih od diabetes melitusa; kod upotrebe i/ili naglog prekida kortikosteroidne terapije; kod brojnih drugih oštećenja jetrinih ćelija toksinima i lekovima (etanol; metotreksat; tetraciklini).
Pojava steatoze jetre, u najvećem procentu slučajeva predstavlja siguran znak progresije poremećaja u neko od teških oboljenja jetre (ciroza; hepatična insuficijencija; karcinom).
Međutim, ako se masna jetra duže vremena ispoljava kao samostalan patološki poremećaj, a kao rezultat nekrotičnih promena na hepatocitima, veoma često može da dođe do porasta vrednosti hepatičnih enzima u cirkulaciji (alkalna fosfataza; AST; ALT i γ-GT); to često može da dovede do značajnih diferencijalno dijagnostičkih problema, naročito u situacijama kada se na masnu jetru ne posumnja ili se ona ne dijagnostikuje na vreme.