Osnovna funkcija imunog sistema kod čoveka je odbrana organizma od različitih oboljenja, a pre svega od zaraznih bolesti i različitih infekcija.
Ukoliko neka osoba pripada takozvanom „osetljivom delu populacije“, a to su deca, stare osobe i osobe koje su u stanjima oslabljenog imuniteta, otpornost organizma prema infekcijama i zaštita od raznih patogenih agenasa se kod takvih slučajeva postiže procesima aktivne ili pasivne imunizacije.
Pojmovi vakcinacije i imunizacije
Iako bi se na prvi mah moglo pomisliti da su pojmovi vakcinacije i imunizacije sinonimi, to u stvari nije slučaj, jer, samo davanje vakcine, tj vakcinacija, ne znači stoprocentno i da će se razviti otpornost organizma, tj stvoriti ili ojačati imunitet organizma.
Imunizacija se može podeliti na dva osnovna tipa:
– Aktivnu imunizaciju ili vakcinaciju – koja predstavlja jeftinu, efikasnu i jednostavnu meru za sprečavanje nastanka infekcija i zaraznih oboljenja. Davanjem vakcine kao osnovnog sredstva u postupku vakcinacije, imuni sistem domaćina se podstiče da sam počne da proizvodi specifična antitela i ćelijske elemente koji učestvuju u imunoj odbrani organizma;
– Pasivnu imunizaciju – koja podrazumava postizanje otpornosti organizma unošenjem gotovih antitela (odbrambenih faktora u organizmu) bilo prirodnim, bilo veštačkim putem. Na osnovu toga na koji način je otpornost organizma postignuta, pasivni imunitet se može podeliti na prirodni i veštački. Prirodni pasivni imunitet imaju deca u prvih nekoliko meseci nakon rođenja (u prvih 5-6 meseci), a on nastaje tako što se putem placente i krvotoka, za vreme same trudnoće, antitela majke prenose na plod, i time se postiže zaštita ploda, ali i novorođenčeta od bolesti nekoliko meseci nakon porođaja. Veštački pasivni imunitet se postiže kada se u krvotok čoveka unesu gotovi odbrambeni činioci (antitela), a koji vode poreklo od prethodno imunizovanih ljudi ili životinja;
Vrste vakcina
Kako je već u prethodnom tekstu pomenuto, vakcine predstavljaju osnovna sredstva za sprovođenje vakcinacije, tj aktivne imunizacije. Vakcine se definišu kao suspenzije atenuisanih živih uzročnika infekcija ili zaraznih bolesti, mrtvih uzročnika, ili pak delova uzročnika (frakcija) infekcije, kao i njihovih inaktivisanih toksina (anatoksina).
Na osnovu pomenute definicije, jasno je da se vakcine mogu podeliti na:
– žive vakcine – koje sadrže atenuisane bilo same uzročnike infektivnih oboljenja, bilo neke slične mikroorganizme koji imaju prirodno manju virulenciju (kao meru zaraznosti). Proces atenuacije podrazumeva da se posebnim postupkom mikroorganizmima uništavaju patogena svojstva, a u isto vreme se zadržavaju i pojačavaju imunogeni efekti. U žive vakcine spadaju one koje se koriste za imunizaciju protiv tuberkuloze, ali i brojnih virusnih infekcija kakve su – dečija paraliza, male boginje (morbili), crvenka (rubella), zauške (mumps) i grip (influenca);
– mrtve vakcine – su vakcine koje sadrže inaktivisane, tj umrtvljene uzročnike infekcije, a u ove vakcine se ubrajaju – vakcina protiv virusnih infekcija kakve su besnilo, dečija paraliza, virusni hepatitis, virusni meningoencefalitis i vakcine protiv bakterijskih zaraznih oboljenja kakvi su veliki kašalj (pertusis), kolera, parotitis i trbučni tifus;
– komponentne vakcine – su one koje su sastavljene od delova uzročnika, tj onih njihovih komponenti (antigena) koje su neophodne da bi se organizam domaćina podstakao na stvaranje adekvatnog imunog odgovora na uneseni antigen. U ovu grupu vakcina se ubrajaju komponentne vakcine protiv bakterijskih uzročnika (meningokoka i pneumokoka) kao i vakcine protiv virusnih agenasa (virus hepatitisa B i hemofilus influence tipa B);
– anatoksične vakcine – su vakcine koje, kako je pomenuto, sadrže detoksikovane toksine uzročnika infekcija, takozvane anatoksine ili toksoide. Ovaj tip vakcina u procesu detoksikacije gubi toksična a zadržava imunološka svojstva, kojima podstiče organizam da stvara specifičnu zaštitu, tj imunitet. Anatoksične vakcine su vakcine protiv difterije i tetanusa;
Druga važna podela vakcina je na monovalentne i kombinovane (mešane) vakcine. Monovalentne vakcine se koriste za postizanje imuniteta protiv jedne bolesti, dok se kombinovane ili mešane vakcine, kako im samo ime kaže, koriste za istovremenu zaštitu od više infektivnih uzročnika.
Tako su neke od najznačajnijih kombinovanih vakcina:
– DiTe – protiv difterije i tetanusa
– DiTePer – vakcina protiv difterije, tetanusa i pertusisa (velikog kašlja)
– MMR – vakcina protiv morbila, mumpsa i rubele
– TyTe – kombinovana vakcina protiv trbušnog tifusa i tetanusa
– Kombinovana vakcina protiv dečije paralize u kojoj su pomešana sva tri tipa virusa
Kalendar vakcinacije
Aktivna imunizacija ili vakcinacija se sprovodi prema tačno određenom planu i u odgovarajućem uzrastu, koji je za svaku pojedinačnu infektivnu bolest za koju se vakcinacija sprovodi jasno definisan takozvanim „kalendarom vakcinacije“.
U našoj zemlji obaveznoj vakcinaciji podležu deca odgovarajućeg uzrasta, a protiv sledećih infektivnih oboljenja – tuberkuloze, dečije paralize, difterije, tetanusa, morbila, mumpsa, rubele i pertusisa. Zahvaljujući vakcinaciji, u svetu ali i kod nas, postignuto je iskorenjivanje brojnih i veoma zaraznih, potencijalno smrtonosnih infektivnih oboljenja, a jedan od najpoznatijih primera je eradikacija (iskorenjivanje) velikih boginja, tj varičele, koje izaziva istoimeni virus (VZV – varičela zoster virus).
Kontraindikacije i neželjena dejstva kod primene vakcina
Postoje dve grupe razloga zbog kojih se vakcine ne smeju primenjivati, tj kada je nihova primena kontraindikovana, a to su: individualni razlozi koji su vezani za osobu nad kojom se vakcinacija sprovodi i posebni razlozi koji su određeni osobinama samih vakcina. Tako se vakcine ne smeju primenjivati u slučaju:
– nekog akutnog oboljenja
– preosetljivosti na neki od sastojaka vakcine
– povišene temperature ( preko 38º C)
– trudnoće
– imunodeficijentnih stanja
– transfuzije krvi i krvnih produkata
Posebne kontraindikacije za primenu vakcina odnose se na njene osobine, pa se tako:
– BCG vakcina (protiv tuberkuloze) ne sme primenjivati kod osoba koje su obolele od bilo kog poremećaja ćelijskog imuniteta (na primer kod HIV inficiranih osoba)
– vakcina protiv gripa ne sme koristiti kod osoba koje su alergične na jaja, kokošije meso, i kod uzrasta ispod 7 godina
– vakcina protiv pertusisa (velikog kašlja) ne sme se davati kod osoba sa nekim neurološkim oboljenjima (pre svega kod epileptičara)
Nakon primene vakcine mogu nastati neželjene reakcije poznatije kao postvakcinalne reakcije, a one mogu biti lokalne ili opšte. Lokalna postvakcinalna reakcije se manifestuje na mestu primene vakcine i karakteriše se obično kratkotrajnim i prolaznim bolom, otokom i crvenilom koji se javljaju u prva 24h od vakcinacije, a prođu najkasnije za 2-3 dana.
Sa druge strane, opšte postvakcinalne neželjene manifestacije su obično povišena temperatura, malaksalost i glavobolja, koje su takođe prolazna pojava.
U teže neželjene reakcije na vakcinaciju koje se, na sreću, dosta retko javljaju, spadaju:
– alergijske reakcije – koje mogu biti lake (u vidu eritema i urtikarije) do teških i po život opasnih alergijskih manifestacija (anafilaksa i anafilaktički šok). Alergijska reakcija može da nastane na bilo koju sastavnu komponentu vakcine (konzervans, aktivnu komponentu, stabilizator, i slično);
– pojava infektivne bolesti protiv koje se imunizacija sprovodi – vakcinalna bolest. Ova neželjena reakcija, nastaje obično nakon primene živih vakcina (kada proces atenuacije nije dobro obavljen), a ispoljava se pojavom blagih znakova infektivne bolesti protiv koje se vakcina u prvom redu i primenjuje;
MMR vakcina
Kombinovana živa vakcina koja se koristi za imunizaciju protiv tri zarazne bolesti – morbila (malih boginja), mumpsa (zauški) i rubele (crvenke), obeležava se skraćeno početnim slovima ovih infekcija, a naziva se MMR vakcina. Ova vakcina, kako je već ranije naglašeno, sadrži žive, ali atenuisane (umrtvljene) viruse, koji su uzročnici pomenutih infekcija.
Obavezna vakcinacija protiv ove tri veoma zarazne bolesti, sprovodi se još od 1971. godine. Primenjuje se prema kalendaru vakcinacije, a prva doza se daje kod dece u uzrastu između 12-15 meseci, dok se revakcinacija vrši u uzrastu od 7 godina. Kako ni za jednu od pomenutih bolesti ne postoji adekvatna i poznata uzročna terapija, najbolja zaštita je prevencija (sprečavanje nastanka bolesti), koja se postiže upravo primenom pomenute MMR vakcine.
Morbili (male boginje)
Male boginje spadaju u grupu veoma zaraznih oboljenja koja su izazvana virusom morbila, a prenose se pre svega u kolektivima, bilo direktno kapljičnim putem, bilo indirektno preko osobe koja je bila u neposrednom kontaktu sa obolelom osobom, tj izvorom infekcije.
Bolest počinje nakon inkubacije koja traje oko 10 dana od ulaska virusa u organizam preko respiratorne sluzokože, i to opštim simptomima koji podrazumevaju povišenu temperaturu, malaksalost, glavobolju, nadražajni kašalj, bolove u grlu i suzenje iz očiju sa konjuktivitisom, koji su veoma izraženi. Ovaj prvi stadijum infekcije virusom morbila naziva se kataralni ili prodromalni stadijum, a nakon 5 dana dolazi do pojave ospe i drugog, ili egzantemskog stadijuma bolesti.
Pojava ospe na sluzokoži je dosta karakteristična, a ono što je odlika i tipična slika samo za ovu onfekciju jesu takozvane Koplikove mrlje – promene na sluznici obraza u visini kutnjaka koje su beličaste ili sivkaste boje. Nakon pojave promena na sluznici usne duplje, u roku od 24h, dolazi i do nastanka ospe na koži, na kojoj se javljaju male tačkaste promene prvo na glavi (redom – iza ušiju, na čelu, obrazima) a zatim na vratu, trupu i na kraju na ekstremitetima. Ukoliko nema nikakvih komplikacija, bolest traje oko 10 dana i prolazi bez ikakvih posledica, a imunitet nakon preležane infekcije traje doživotno.
Međutim, imunitet je oslabljen oko 2-3 meseca nakon prolaska pomenutih kliničkih simptoma malih boginja, i tada postoji veliki rizik od sekundarne infekcije bakterijama i nastanka komplikacija.
Komplikacije malih boginja su naročito česte i opasne kod nevakcinisanih osoba, male dece i trudnica, ali i kod odraslih koji su bili u kontaktu sa obolelom decom, a podrazumevaju pre svega upale srednjeg uha i pneumoniju (upalu pluća), kao i dosta teške neurološke komplikacije (pre svega meningoencefalitis).
Terapija za lečenje malih boginja ne postoji, pa se primenjuju simptomatske mere za smanjivanje opštih simptoma kao i svraba u stadijumu ospe.
Mumps (zauške)
Zauške predstavljaju akutno nastalo, infektivno, sistemsko oboljenje, koje izaziva virus mumpsa, a čija je osnovna odlika otok pljuvačnih parotidnih žlezda. Oboljenje se pre pojave vakcine javljalo u obliku epidemija, a najčešće su pomenutom infekcijom bila pogođena deca uzrasta između 5 i 10 godina.
Zauške predstavljaju veoma zarazno oboljenje, koje se nakon inkubacije od oko 3 nedelje ispoljava nastankom blagih opštih simptoma (blago povišena temperatura, glavobolja, malaksalost, gubitak apetita, bolovi u uvu), a ubrzo zatim i pojavom jednostranog parotitisa, tj zapaljenja pljuvačne parotidne žlezde sa jedne strane. Upaljena parotidna žlezda je izrazito otečena i lako bolno osetljiva na dodir, a nakon par dana zapaljenski proces se širi i na drugu parotidnu žlezdu sa suprotne strane lica. Ukoliko ne dođe do komlikacija, otok se povlači za oko 3-4 dana, a svi ostali klinički znaci nestaju bez posledica u roku od nedelju dana.
Pored promena na parotidnim žlezdama koje predstavljaju najčešću kliničku manifestaciju mumpsa, u toku ove infektivne bolesti mogu biti zahvaćene i druge pljuvačne žlezde, ali, iako retko, takođe može nastati i virusni meningitis, encefalitis, gluvoća, pankreatitis, hepatitis i brojne druge manifestacije infekcije mumps-virusom. Terapija za ovo oboljenje ne postoji, a od simptomatskih mera (za ublažavanje tegoba) se primenjuju lekovi protiv bolova, hladne obloge, kao i posebna ishrana i hidratacija zbog otežanog unosa hrane i tečnosti usled otoka i bolova u predelu parotidnih žlezda.
Rubella (crvenka)
Rubela spada u grupu takozvanih „osipnih groznica“ i jedno je od veoma zaraznih akutnih respiratornih oboljenja. Ono što je jako važno naglasiti jeste da je ova bolest naročito opasna ukoliko se javi u trudnoći (kongenitalna rubella), jer može da dovede do nastanka teških poremećaja u rastu i razvoju ploda, tj do ozbiljnih kongenitalnih (urođenih) malformacija.
Rubelu izaziva istoimeni rubela virus, a infekcija se prenosi kapljičnim putem u direktnom kontaktu sa obolelom osobom, koja je zarazna nekoliko dana pre izbijanja ospe i nedelju dana nakon pojave promena na koži.
Nakon inkubacionog perioda koji traje oko 2 nedelje, dolazi do naglog izbijanja bledoružičaste ospe po koži, dok su opšti simptomi manje intenzivni u odnosu na infekciju kod morbila (temperatura je manje povišena, postoji lak umor i malaksalost kao i bolovi u grlu). Za rubelu je karakteristično blago uvećanje jetre i slezine, ali i limfnih čvorova, kao i njihovo zapaljenje, tj limfadenitis, što je najkarakterističniji i najstalniji znak ove virusne infekcije. Ospa kod infekcije rubela virusom najpre se javlja na licu i vratu, a zatim se širi na trup i ekstremitete i u potpunosti izbija u roku od 1-2 dana. Kod rubele je klinička slika dosta blaža nego kod morbila, a oporavak je brži i ređe se javljaju sekundarne bakterijske infekcije.
Komplikacije rubele su češće kod starijih osoba i obuhvataju promene na zglobovima, a u smislu bolova i/ili zapaljenja (artralgije i artritisi) pre svega na zglobovima kolena, šaka i stopala. Takođe je značajno napomenuti, da kao komplikacije ove osipne groznice, mogu nastati i trombocitopenije (smanjenje broja trombocita) koje se komplikuju krvarenjima u mozgu ili oku, ali i teže neurološke komplikacije kakvi su virusni meningitis i/ili encefalitis.
Terapija za lečenje rubele ne postoji, a od simptomatskih lekova se primenjuju analgetici kod postojanja bolova u zglobovima, mišićima kao i kod glavobolje.
Komplikacije primene MMR vakcine
Iako se kao jedna od komplikacija primene MMR vakcine često pominje i takozvani „regresivni autizam“ koji je dokazan u Americi i Engleskoj kod neke dece koja su primila ovu vakcinu, naučna potvrda o povezanosti vakcinacije ovom kombinovanom vakcinom i pomenutog autizma kod dece i dalje nije potvrđena i dovoljno razjašnjena.
Prednosti vakcinacije kombinovanom MMR vakcinom su uveliko dokazane, a negativna kampanja koja se u medijima poslednjih godina sve češće potencira, nema nikakvo naučno opravdanje i samo može da dovede do velikih epidemija pomenutih zaraznih oboljenja koja su zahvaljujući vakcinaciji dece sprečena na vreme.
Napomena: Ovaj tekst je samo informativnog karaktera i nije zamena za stručno mišljenje vašeg doktora. Pre bilo kakvih odluka, obavezno se konsultujte sa svojim lekarom.