Lifestyle

Patološko laganje – ko je patološki lažljivac i kako ga prepoznati?

Definicija laganja kao moralnog poremećaja u psihijatriji i psihologiji

Definicija laganja, podrazumeva namerno i svesno iznošenje neistinitih tvrdnji i /ili činjenica, a sa ciljem postizanja neke koristi ili ostvarenja određene namere od strane osobe koja govori laži.

Laž je i sa aspekta psihijatrije, ali i u psihološkom smislu, negativna moralna radnja i u nekim slučajevima i krivično delo, koje podleže zakonskim sankcijama.

Neke od novijih studija i opsežnih istraživanja, a koja su na temu laganja, kao ozbiljnog moralnog defekta sprovedena u svetskim centrima, dokazala su da kod osoba koje imaju sklonost ka laganju pored nesumnjivo poremećenih moralnih vrednosti (a što spada u domen psihijatrije), postoje i strukturne promene u određenim delovima mozga (pre svega u takozvanoj prefrontalnoj oblasti), tako da je time i definitivno potvrđena hipoteza da je laganje – bolest.

Šta je patološko laganje?

Patološko laganje, je u psihološkom smislu praktično jedna potpuno posebna vrsta laganja, tačnije osobe koje patološki lažu obično to čine bez nekog određenog cilja ili želje za postizanjem bilo kakvog efekta, pa bi se neki psiholozi usudili da kažu da je patološko laganje – način života, navika i potreba.

Osobe koje su patološki lažljivci, laži izgovaraju svakodnevno, i veoma često ih ne razlikuju od istine tj smatraju da je značenje izgovorene patološke laži potpuno ekvivalentno nekoj istinitoj tvrdnji.

Veruje se da osobe koje lažu patološki, to najčešće ne čine nesvesno ili nenamerno – odnosno da veruju da je ono što govore istina, i da su patološko laganje najverovatnije usvojile kao normalan obrazac ponašanja. Patološki lažljivci ne smatraju da govore laži, poriču da imaju bilo kakav problem i svoje ponašanje tj svoj poremećaj impulsa smatraju normalnom pojavom.

Dakle, psiholozi smatraju da je patološko laganje potpuno nesvestan poremećaj impulsa, koji se najčešće sreće kod osoba koje imaju neki od poremećaja kao što su nedostatak samopouzdanja, nesposobnost prihvatanja sopstvenih neuspeha, ili pak teško prihvatanje neostvarenja svojih „zacrtanih“ ciljeva, pa takve osobe patološkim laganjem „menjaju“ percepciju o sebi, kako u očima drugih, tako i u sopstvenoj podsvesti.

Među osobama koje su sklone da patološki lažu, je nešto veći procenat muškaraca, jer je kako je prethodno navedeno centar u njihovom prefrontalnom režnju mozga, bolje „programiran“ za manipulisanje i iznošenje neistina nego što je to slučaj sa istim centrom u ženskom mozgu.

Patološko laganje može da se ispolji ili kao poremećaj „per se“ odnosno da prestavlja samostalan patološki proces, ili pak da bude klinički simptom nekog od poremećaja ličnosti u psihijatriji, a najčešće narcisoidnog, disocijalni (antisocijalnog) ili pak graničnog poremećaja ličnosti (MKB-10).

Iz tog razloga je vrlo važno razgraničiti, da li osobe koje imaju poremećaj, a koji se naziva patološko laganje, imaju prethodnu „psihijatrijsku istoriju“ i neki od pomenutih poremećaja ličnosti koji je klasifikovan u psihijatrijskoj međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB), ili se pak radi „samo“ o poremećaju kontrole impulsa, a koji se ne može svrstati ni u jednu od do sada poznatih psihijatrijskih grupa oboljenja i patoloških stanja.

Kako se prepoznaje osoba koja je patološki lažljivac?

loading...

1) Osobe koje su patološki lažljivci, nisu u stanju da ostvare dublju emotivnu vezu – jer obzirom da su takve osobe nesvesne svog problema, svoje partnere će lagati, čak i u situaciji kada budu uhvaćeni u laži. Patološki lažljivci veoma često, upravo zbog pomenutog problema,a koji je poznat i kao laganje u vezi ostaju bez emotivnih partnera, a njihove bračne zajednice se završavaju razvodom; uprkos tome patološki lažljivac nikada neće priznati da je on sam bio uzrok problema, već će nastaviti da traži nove partnere kojima može dalje da manipuliše;

2) Isti slučaj se događa i kod pokušaja ostvarivanja bližih prijateljskih ili drugarskih odnosa sa osobama koje su patološki lažovi. Sve dok neko veruje u njihove priče, izmišljene životne događaje, neverovatne uspehe i poznanstva sa „važnim“ ljudima, takva vrsta odnosa će moći da funkcioniše. Onog momenta kada, neko iz kruga bliskih osoba posumnja u patološkog lažljivca, kao i u istinitost njegovih tvrdnji, on se „udaljava“, naravno bez svesti o sopstvenoj grešci, i traži novu grupu ljudi koji će mu izvesno vreme i do određene granice bezrezervno verovati i diviti se njegovim uspesima i dostignućima;

3) Patološki lažljivci nikada ne ispunjavaju svoja obećanja (koja sa druge strane, veoma lako daju), i imaju običaj da uvek prekrše bitne zadate rokove, da ne urade poslovne zadatke (uvek traže odlaganja na poslu, nove rokove), a za to naravno neizostavno imaju veoma jaka uverenja i čvrsta opravdanja;

4) Patološki lažljivci, koji kako je više puta napomenuto, nisu svesni postojanja svog problema – nikada ne priznaju svoju grešku ili krivicu, nikada se ne izvinjavaju za svoje pogrešne postupke (jer nemaju svest o tome da su oni sami pogrešili) i nikada ne priznaju svoje laži, čak i kada se one na kraju ipak i otkriju;

5) Osobe koje se nazivaju patološkim lažljivcima, nikada ne pokazuju osećaj kajanja, grižu savesti ili svesnost o pogrešnosti svojih postupaka. Za sve pogreške u svom životu, patološki lažljivci krive druge osobe i veoma brzo i često, a što je u tekstu već i napomenuto, menjaju kako emotivne partnere, tako dosta često pronalaze i nove prijatelje, i menjaju poslove i mesta prebivališta tj stanovanja;

6) Kako je u ranijem tekstu već i podrobnije objašnjeno, smatra se da je u osnovi nastanka patološkog laganja, urođeni i/ili stečeni nedostatak samopouzdanja, kao i svesti o sopstvenoj vrednosti – zbog toga, osobe koje patološki lažu, veoma često izmišljaju da su posetile neka neverovatna mesta na svetu, da su upoznale neke poznate ličnosti ili pak ljude koji su na visokoj političkoj funkciji, ili da su uradile stvari o kojima obični „smrtnici“ iz njihovog okruženja „mogu samo da sanjaju“. Na taj način, patološki lažljivci, stiču jednu vrstu osećaja lažne veličine, lažne neverovatne uspešnosti, lažnog i prividnog osećaja sigurnosti u sebe, osećaja superiornosti i grandioznosti i osećaja da su u svemu bolji u odnosu na druge ljude;

7) Osobe koje su patološki lažljivci, „žive svoju laž“ i same veruju u sve ono što govore, kao da im se to zaista dogodilo, pa i druge ljude pokušavaju da ubede u „istinitost“ svojih laži. Verovatan razlog takvog stanja je, sa jedne strane nesvesnost o postojanju sopstvenog problema, a sa druge strane postojanje straha od suočavanja sa stvarnošću – odnosno postojanje podsvesnog straha patološkog lažljivca da u realnosti nema ništa od svega onoga u šta sam veruje

Da li se patološko laganje može izlečiti?

Osobe koje su u porodici, braku, emotivnoj vezi ili pak u nekakvom prijateljskom odnosu sa patološkim lažljivcem, veoma dobro znaju koliko je teško odnos sa takvom osobom održati i ne „okrenuti joj leđa“.

Lečenje patološkog laganja, u velikoj meri zavisi od toga da li se pomenuti poremećaj javlja kao simptom nekog od prethodno pomenutih psihijatrijskih poremećaja, ili se pak dešava kao problem za sebe.

Ako je patološko laganje, „samo“ simptom nekog od velikog broja poremećaja ličnosti u psihijatriji, njegov tretman podrazumeva primenu kombinovane medikamentne i psihoterapije. U psihoterapiji je najvažniji takozvani kognitivno-bihejvioralni oblik lečenja, kada je neophodno da osoba koja patološki laže prizna i prihvati da ima problem, kako bi tretman imao uspeha. Osobe koje imaju pomenute poremećaje ličnosti, a čiji je jedan od simptoma i patološko laganje, veoma často ne prihvataju postojanje problema, odbijaju bilo kakvo lečenje, negiraju postojanje bilo kakvog poremećaja i iz tog razloga najčešće i odbijaju psihijatrijsko lečenje i bilo kakvu stručnu pomoć.

Još veći problem se dešava, ukoliko se patološko laganje javi kao izolovani poremećaj kontrole impulsa, tj poremećaj za sebe, jer takve osobe nikada ne priznaju da imaju bilo kakav problem, i najčešće smatraju da su za njihove probleme krivi ili njihovi emotivni partneri ili pak ljudi iz poslovnog ili društvenog okruženja, i imaju veoma veliku sklonost da ukoliko prihvate lečenje (a što je veoma redak slučaj), pokušaju da izmanipulišu svog psihologa ili psihoterapeuta.

Lečenje patoloških lažljivaca se nikada ne sme sprovoditi na silu (osim ako se radi o urgentnom stanju, kada oni svojim postupcima ugrožavaju bilo sopstveni život ili pak život osoba iz bližeg okruženja), tako da ukoliko osobe koje patološki lažu ne pristaju na neki od pomenutih tretmana i ne prihvate da imaju problem, nikakva pomoć neće imati efekta.

Sponzorisano:

loading...
Loading...

Ostali čitaju i ovo: